ЖДРЕБИЦЕ УНИВЕРЗУМА
Нас две
голубице испод стреје
са сновима пустињских ветрова
о северу где снег већ веје…
Нас две
и наша четири ока
плавог мора и дубоких шума
са невиношћу наиваца…
Вронски и Ана, дворана пуна…
Наше руке
на откосима траве и брегу
славе заједно са птицама
брзину светлости што искрама
маглу претвара у потоке
анђеоских лица..
Ситница…
нам је требала да осмислимо
небо сутрашњег дана
универзум на длановима
насмејемо тугу
и заједно са њом
пређемо пругу луталица..
створимо стихове од загрљаја,
истине и надања,
макар се и пренадале..
Од страдања ниске су настале
недодириве многима…
Можда нас сада нема..?!
Ми као лавице,
опрезно корачамо степом
брижно гледајући у нова четири ока
и у два скока надомак смо
литице без краја…
А, потом гледамо кришом
у оне исте звезде
где Ана и Вронски језде!
Ми сестрице и куме међу звездама,
чувамо небеску тајну
даровану нам рођењем….
Испунимо сан свитања
будимо навек заједно,
одолимо злату – позлаћене
и блеску славе,
пролазности –љубављу…
Будимо ждребице универзума
на јави и у сну!!!
(с) МиладиновиЋ Сандра
ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ДРУГАРСТВУ ИЗ ВРЕМЕБА СТУДИРАЊА КОЈЕ ТРАЈЕ ВЕЋ 20 ГОДИНА СА МОЈОМ САДА ВЕЋ КУМОМ ДАНИЈЕЛОМ ЂУРИЋ ВЕСИН