ТВОЈА БОГИЊА
Када би ме звао својом
док још крв у мени ври,
док ми је кожа још увек глатка
и младост у мени спи,
ја те небих именом звала
већ једном речју – љубави…
Ти као чаробњак варницама хараш,
док ти очи шарају небом,
ашикујеш и са зведама,
и са каменом – сваким погледом,
и сва та тела као облутке
вајаш рукама као саме лутке…
Питам се да ли се у љубав разумеш,
када се било којој кунеш у лаж
коју си унапред прогутао,
јер знаш да кључ од улице у предграђу
што кријеш у свом десном џепу,
значи само загонетку…!?
Од философије сигурно бежиш
и губиш се све више,
у одмазде би да заплениш све
куле истине, светионике,
да забраниш стисак руке, урлике,
и лица без маски, да све потрошиш
на реку без повратка, само да
би попио чашу до дна,
дан до секунде, музику до задње ноте,
без сведока и доказа и задњи динар
од повеће своте!
Можда ти све ово и ниси,
али, како да те оправдам,
како да савладам ово градиво тешко,
док се саплићем у ритму срца?
Постајем јака од изнемоглости
јер иначе би ме жеђ уморила!
Изненади ме као гром из ведра неба
и назови богињом што те је створила!
© Mиладиновић Сандра