ТАЈНО МОЈИХ НЕСАНИЦА
Да си талас мога мора,
вечно би се ми грлили…
Да сам грана твога стабла,
заједно би гнездо вили…
Да си звезда мога неба
најдража би мени била,
или жубор твоје реке
за обале што се скрива…
Тајно мојих несаница,
вириш иза трепавица…
Поветарцу што чарлијаш
тако мојој коси пријаш…
Чежњо мојих откуцаја,
жењо мојих уздисаја..
Надо мојих лутања
и тишино ћутања…
Изнад оних брегова
често сам те гледала…
Облаци што небом плове
твојим гласом проговоре…
Један сличи ти на руке,
а, други на очи чарне,
трећи на те медне усне,
што шапућу слатке тајне…
Та улица твога града,
трг најлепши што се нада,
бисерна фонатана жеља,
ЈА САМ – она што те снева…
Тај поносни ат на коси,
што са ветром севдах носи,
и та грива што виори,
то су нежни прсти ТВОЈИ….
© Миладиновић Сандра