НЕСТВАРНО СТВАРАН
Оседлала сам сребрног ата
па по прашини од месечевог праха
пошла да те тражим…
Јер вукле су ме непознате струје,
и овде те није било,
а, пре или касније све би се збило…
што и сада!
Као топла чоколада мирисала
је нада, а сливала се кроз косу па
низ плећа и као свећа затреперио
је пламен у дањини….
Ти……моја тајна сред душе,
Ти…….моја магија тренутка,
Ти……..и наши снови…
Имаш их то знам….
Неки се незнанци уплићу у наше
животе, али будзашто,
јер празнина се шири
и експлодираће као балон
једнога дана истина у нама…
Нетрепељивост можда пробуди
шесто чуло и споји нас
телепатија, па једног јутра
на јастуку нас пробуди
звезда падалица блистава,
као дечји осмех….
А, подсмех, шта кога брига за то
ако на наша леђа падне такав дар…
дар који нас спаја са васионом…
Оне ноћи када ти у снове дођем,
бићу нестварно стварна,
и тај знак немој занемарити
ТИ….
А, до тада обраћај ми се преко
ветра па донеси који лист
пред ноге док ходам
замишљена…
Или стихом у коме ћу те
препознати иако те овде нема…
Можда птицом која ће ми
кљуном куцнути у окно,
или реком док жубори,
ромори и збори о теби
коме припадам, а кога не знам уистину,
нити знам да ли ћу ти цела
икада стварно припасти…
Ипак у вери,
дотле ћу живети у тишини
сатканој од сна у ком ниси привиђење..
Бићеш моја молитва на уснама
и трзај тренутка…
Ти кога сањам од када знам за себе,
нестварно стваран у мислима…
Моја бит и суђеник са линије
живота на длану….
Мој свитак из књиге о нама,
коју сам давно прочитала,
сама у доба без обећања!
Чуваћу те као птицу у руци,
нежно са пуно осећања!
© Миладиновић Сандра