МИРИС БОЖУРА
И сто живота да имам, шта ће ми,
када ова бол ме стално кида,
и када сам срећна, раздире ме,
Српкињи дно је очнога вида…..?!
Тканицу оставњам недоткану,
кошуљу белу недовежену,
ја песму остављам недопевану,
и реку жеља недоречену….
Небом пролећу јата птица,
гнезда сплићу и гаје младе,
одзвања цвркут Божјим гајевима,
а, једно звоно на трен застаде….
Суза ми крену, срце задрхта,
скрштених руку умирем и ја,
Косовка дева видаше ране,
а, мене тамо на пољу нема….
Звоно Грачанице болно зајеца,
ехо се одби око планете,
а, ја се молим у Лазарици,
за правду и милост неверни свете…?!
Каква се гамад скупила над нама,
и ко је заставу покопао стару,
а, мирис божура неко је уклео,
Арбанас док је дирао у рану?!
Неверниче, са ђаволом семе сејеш,
просипаш дукате и оргијаш,
цериш се и смејеш убогима,
у фраковима црном заставом вијеш…?!
Жељно љубави поље таласа,
као немирно море се мрешка,
одзвањају гласови давне прошлости…
Кораком сени бол је још тежа…
Витез у оклопу на белом ату,
у сусрет му јури лепа Ленка,
косу је густу дугу расплела,
у белој кошуљи да га сачека……
Јелек јој вежен срмом проткан,
опанци пресни, кроз осмех сузе,
у рукама јој свежи божури….
Он застаде и венац узе….
Шири се мирис божура небом,
брзином светлости до звезда стиже,
на Косову пољу витез до витеза,
Кнез Лазар заставу љубави диже….
© Миладиновић Сандра