МАРКИЗА
Понекада ми је тако тешко гледати
тај бесмисао који ковитла око нас,
као да се шепури и шета бахато,
без стила у таласима “тражи спас”..
Та тајна у мени надође као врело,
набујала вода слије се низ брзаке,
о камење удара као о зид чело,
док не дође у тишак и међу врбаке.
И још једна видра ту још брану прави,
рак из обале клештима се брани,
вилини коњици играју се чудом,
узалуд изгарам оволиким трудом…
Видим живот тече – магију наставља,
сва чуда постоје под небеском капом,
дијамантска киша као над Венером,
учини ме тако баш неспретним ђаком!
И док свећа гори иза сваког угла,
лете још лептири збиља разних боја,
и док ветар чешља низ зелена поља,
ено, градом шета и моја и твоја…
У индиго свили и очима неба,
застаје крај чесме и преда се гледа,
нагло се окрене и осмехне иза,
па погледа напред ко’ каква маркиза!
Чујем звоно бије иза нашег брега,
oдзвања ко’ ехо о куће што спе,
oд тога и њима вратила се боја,
и дишу брегови као никада пре!
Кочије су стигле с’ њом и њеним дахом,
сигурна где крочи оставља без гласа,
не предаје битке и не гасне лако,
брани куте душе одана и јасна!
Та, моја и твоја НАДА!
© Миладиновић Сандра