JUTRO SRED BALKANA
Razvuces u osmeh usne,
divne reci sapnes njima,
ni ne sanjas kolko bola
dusa moja zna da prima!
Kao list na povetarcu,
lako moje srce trones.
Poput skrinje sve zakljucam,
i sacuvam blago svoje!
Nemam snagu lutalice,
niti oci varalice!
Zazmurim i cesto sanjam,
kuda lete rajske ptice!
I nadi ja ne prkosim,
za ruku je cvrsto drzim.
Pitam sebe kakvo lice
imam kada suzu pustim…
a, nadam se- tad izustim?!!!!
Razvucem u osmeh usne,
divne reci sapnem njima,
ni ne sanjam kolko bola,
dusa tvoja zna da prima!
Svetla grada zabljesnu me,
kao zvezde s’ neba sjajne.
Ne nadam se, ne tugujem,
ne secam se, vec trgujem!
Uh, varam se,
nisam bila, nit’cu biti,
silueta koja seta,
danima u prazno gleda,
i bez borbe se preda,
neuspeh u oci gleda!
Ne, ja to nisam,
i korak me vuce k’ suncu
sto blista ,
i sreca i tuga su dva osecanja cista!
Veruj mi,
jer vrlina nije mana!!!!
Sapni mi i ostacu sama
na raskrsnici cekajuci jutro!!!!!
Da, jutro sred Balkana!!!!
© Miladinovic Sandra