DOBROTA
San da letim je nestao, a tako mi fali,
te iskre od zvezdane prasine mi daju moc!
Ne cujem reci, ni osude dokolice,
koja mi kosmarom cini cesto noc!
Tudji zivoti su meta neznalica,
tako je najlakse zaboraviti prazninu duse!
Osude, te ceste i prozirne krivine,
laznog morala, sto srebrne kule ruse!
Dobrota je glupost, coveku danasnjice,
on o sreci tesko i da sanja!
Praznoverice su “skupoceni” praporci,
a, duboke neprozirne sume, put saznanja!
San da letim je nestao, a dusa me boli,
jer zelim da pruzim ruku i rec kao dar!
I bez toga, ja to kad god mogu cinim,
i pisem bajku za svaki moj novi dan!
Biser je svako slovo i svaki novi dah,
muzika i nevidljiva ruka, kao dodir utehe!
Poljubac sa osecanjem sve sire poljane duse,
prozori cakle od sunca, a ptice od srece pevuse!
© Miladinovic Sandra