Nova Zbirka Pesama – LepaS
Još jednom se neizmerno zahvaljujem celom Timu a posebno Ljubi Obradoviću, Milošu Ristiću, Tijani Savić za Disain ”NAJTIŠE POSVETE” i ostalima, što je moja Zbirka pesama u kratkom roku ugledala svetlost dana. Hvala puno na pažnji i posvećenosti, nastavite sa uspešnim radom – SREĆNO! 
Deo od recenzije Ljubodraga Obradovića i Miloša Ristića
Ova zbirka je pravi događaj za pamćenje. Puna je dirljivih, veselih i setnih pesama. Umetnik je često zatočenik nadahnuća i samo kroz poetiku može sagledati taj put…jer nije lako prebirati po emocijama i sećanjima.
Lepa Simić “nalazi oduška u njenim mnogobrojnim pesmama. *Neću oprati lice, ni ruke na tebe mirisne. Bojim se da izbrišem trag najlepšeg sna…* (Neću oprati lice) Ljubav -taj veličanstveni san na javi, tu pokretačku snagu života naša pesnikinja varira na više načina: i u žalu za izgubljenom i u sreći zbog tek nastale…” (* Miljojko J. Milojević).
Dakle, Lepa Simić je svojom prvom knjigom poezije “NAJTIŠE POSVETE” tako glasno poručila celom čitalakom svetu – ljubav je nešto najveće i najsvetlije. Oslonac. Za Lepu, ljubav predstavlja život. Ta činjenica je poznata, ali odavno nije to na tako poetski način zapisano…
A Lepa je jasno dokučila dijalektičku stvarnost sveta, jasno je uvidela u svojoj poeziji svu prolaznost svega što nas okružuje, ali nikako ne pristaje na to, jer bar se u poeziji ne treba predavati i pristajati na sve zakonitosti koje nas okružuju i život usmeravaju na staze kojima nismo zamislili da koračamo.
Odličan primer te dobro iznijansirane strategije da se treba uzdići iznad trivijalnosti kojima nas život obasipa,
svakog dana, svakako trena, Lepa nam poklanja u svojoj pesmi *KAO DVE STATUE*.
Naslonio si se
kao breg
na moje srce
Ni zrnce čari
ni ljubav ne osećam
hladne mi obloge
na tesnom osmehu
miruju
…………………
………………………….
.Ljubodrag Obradović
NAJTIŠE POSVETE su zbirka poezije u kojoj se na različite moguće načine konkretizuje odnos između lirskog centra – jedinke i zavičaja koji je predstavljen ili u porodici ili u ljudima koji joj nedostaju. Ono što povezuje te dve strane najčešće je čežnja, ljubav, naklonost, dopisivanje itd. Prostorna udaljenost, odnosno širenje životnog prostora u direktnom je obrnutosrazmernom proporcionalnom odnosu sa gubitkom ili nedostatkom sreće.
…………………..
Pesnikinja, različitim vrstama ljubavi, voli sve ljude u njenom svetu. Zato piše jednu pesmu majci, jednu za ćerku, jednu dragom, jednu najbližoj drugarici. Te su pesme njene u formi pisma, i pesnikinja čak to i ne krije – pesmama kao pismima ona poziva na večnost i zahvaljuje ljudima koji joj znače. Nedostajanje nije samo fizičko, prostorno – ono se kroz njene stihove otelotvoruje kao jaka emotivna, svakodnevna, duševna komponenta.
Miloš Ristić
