Пеко ЛАЛИЧИЋ
К О С Т
На путу да изађем из себе
и нахраним наду
запех за кост
у грлу
као светлосним таласима
ношен
одбацих своје кости
да бих кост био
на корак од сниваног
одрекох се свих лепота
да бих себе
једној поклонио
ветар ми усправи поглед
у даљини угледах себе
окошталог
како усправно корачам
тада ми кост тихо рече
лагано корачај
иако си кост
срце те води
а ја сам твоје јутро
подне
и вече
(Прочитано: 29 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.205 пута)