Борислава ДВОРАНАЦ, П Е Т А К

Борислава ДВОРАНАЦ

ПЕТАК

Деведесет и првог дана
Милиони торби се спремају.
Они ме чекају, а не знају.
Стране су ми њиве, и мирисне шљиве,
И све што је било моје, далеко је!
Све птице трче свом лугу,
У загрљај лети друг другу.
Нека нова лица и понеки осмех
Боже, какав је то грех ?
Бујице људи жуборе далеко, све даље,
А мене туга мори.
Неко ме туче; не, за нос вуче,
Сама, усред белог дана.
Све се креће, а ја грлим мече.
Опет бруји, њишти, пишти…
Муке без те руке !
У строју птица слушам гласе
Ал’ оне кажу, зна се,
Делим храну да залечим рану.
_______________________________
Из књиге ,,Ледени људи”, 2010