Pesme nedelje Novembra 2012 bira – Lepa Simic

SOLITER – Jelica Domanović ex Radovanović Trema me hvata,jos od prvog sprata. Kosmar u glavi, brzo se javi. Ruke se tresu, telo u stresu. Zivotinjski instinkti, ne daju se prikriti. Od cega se branim, uvek strahom hranim. Zbog neceg bezim, pa na druge rezim. U svemu preterujem, nikom ne verujem. Moguce da gresim, kiselo se … Настави са читањем “Pesme nedelje Novembra 2012 bira – Lepa Simic”

SOLITER – Jelica Domanović ex Radovanović

Trema me hvata,jos od prvog sprata.
Kosmar u glavi, brzo se javi.
Ruke se tresu, telo u stresu.

Zivotinjski instinkti, ne daju se prikriti.
Od cega se branim, uvek strahom hranim.
Zbog neceg bezim, pa na druge rezim.

U svemu preterujem, nikom ne verujem.
Moguce da gresim, kiselo se smesim.
Panika postoji, ne dam da me osvoji.

Treba znati, nekad se predati…..

© Jelica Domanović ex Radovanović

ЈОВЧЕ – Љубодраг Обрадовић

Може ли Јовче снове снити?
Може ли Јовче вино пити…
Може ли икад себе усрећити
и живот речју укротити?

Јовче се шета родном Жупом,
док благи ветрић чело му хлади.
Кад спокој влада душом,
тад и човек зна шта да ради.

Замирише кукурузна свила,
ветар је долином пронесе.
Младост проструји као сила,
и нико не може да је однесе.

Мирише Јовче мирисе живота,
који брежуљцима струје…
И зна вечна је то лепота,
коју зрикавац испевљује.

Јовче узбере свој грозд,
кола крцкају препуна…
Жупом запева дрозд,
док сија вечерња луна.

А кад вино из грожђа потече,
Јовче раздраган у комину ускочи.
Срећа и спокој ко дукати звече,
док се живот ко на сламку точи.

Може Јовче снове снити,
може и своје вино пити
и жаоком срж проблема погодити…
Али стварност неће променити!

© Љубодраг Обрадовић

НАРИЦАЉКА II – Видосава Арсенијевић
Саши Арсенијевићу

Питајте ме што вам казат нећу
Искајте ми што не умем дати,
Изнедрите што знат се не уме
Немојте ме у нигдину слати.

Ништа немам што је ваше,
Остављено клетва ли си
Зна питање и одговор,
Пуста земљо, чија ли си?!

Туђе стазе спокој крију,
Немир мира стопа моја
Све узмите, све носите,
Нек вас гони неман своја.

И када ми све отмете
И тад знаћу није грешка,
Сви синови и ђедови,
Пуста земљо, и небу си тешка.

Тамо вином Обилић целива
Мушком сузом земљом кружи,
Зове барјак туђег свеца
Где ја стадох ти продужи.

Вајна пустош,  земља моја,
Грешном свету на мач виси,
Правду слави ваз висини
Еј, Косово, равно ли си!

Древна душа сад колута
Вазнесена причом хира,
Не дај, песмо, да те пева
Хор аждаја светских сила.

И за ово што смо живи
Захвалимо дародавцу
Блудне звери и аждаје
Толе жеђ у православцу.

Вришти земљо, кукај муко,
Зар да ми те комадају,
Ако боли, нек се чује,
Сви без душе бар нек знају.

Земљо црна, клетво моја
Од Лазара на овамо,
Опевај нас прах пепелом
Кад нас нема да бар знамо.

Како може неко туђи
Да ми даје што је моје
Где је људскост, где је прогрес
што је моје то је твоје?!

Пишти земљо, слави муко
Нек се глуво чудо чује
Зора моја у мом крају свиће,
Нећу туђе сунце да ме трује.

Сви гробови што сад зову
Траг су моје постојбине,
Твоје семе православно
Тамњан клија, еј Србине!

Намерене силе света
На мом прагу замке кроје,
Нит ме чују, нит ме појме,
Оставите се земље моје!

Пустите ме да воћњак оберем
Тужној врби на крило измилим,
Да орахе необране скупљам
Крај тополе за собом зацвилим.

Јабука ми необрана труне,
Некошена трава на ме чека,
шљиву бране и сојке и вране,
А знала је потећи ко река.

Туђа слава, туђе госте прима,
Туђа зора, туђу зору роди,
Нит полазим, нит знам куд бих стиго,
Свака стопа туђини ме води.

Племе моје ала с берићетом,
Њиве моје неоране посте
Само мртви скупљају на помен,
Газда туђи слави туђе госте.

Икона ме дозива ко дете
Да је вратим на место предака
Плаче слава а како и не би
Туђ постадох и ја самом себи.

Ништа моје ни чудом да сване
Све туђина, даљина, дивљина
Кад би небо зацвилети знало
Кукало би и не би престало.

Чујете ли и праг ме дозива,
Звоно цркве овамо се чује,
Док молитвом свештеник ме чува
Даљином се и кадим и трујем.

© Видосава Арсенијевић

100 ГОДИНА… Виолета Алексић

Кад се 100 година
само у један плес стави
и кад дубина речи
остане одћутана
и не мари гласом
да се јави,
само ћу те гледати немо.

Време у том часу нек не постоји
…нек умре, мало бар
нека ми остави ову музику
и овај смирај на дар,
да то чувам као драгуљ у недрима.

Јер кад тај плес стане,
утихну ноте ,
музика престане ,
ја знам да ћемо
на две различите стране ,
ветар поклонити нашим једрима.

Са једним обећањем искреним ,
да ће и 100 година наредних ,
било кад, било где, било како,
и упркос свих…
остати нешто што се не заборавља…
овај простор, плес…
ми… и ова дивна, наша музика .

© Виолета Алексић

НОЋНА ПТИЦА…

НОЋНА ПТИЦА… Ти си драга ноћна птица хладног срца, милог лица ни голуб ни ластавица ти си птица грабљивица ноћу снове туђе грабиш жртве тражиш душе вадиш Ти си драга риба ноћна клетва твоја баш је моћна мрежу плетеш, жеље ловиш да их тугом ти умориш Ти си драга ноћна зверка што у тами плен … Настави са читањем “НОЋНА ПТИЦА…”

НОЋНА ПТИЦА…

Ти си драга ноћна птица
хладног срца, милог лица
ни голуб ни ластавица
ти си птица грабљивица
ноћу снове туђе грабиш
жртве тражиш душе вадиш
Ти си драга риба ноћна
клетва твоја баш је моћна
мрежу плетеш, жеље ловиш
да их тугом ти умориш
Ти си драга ноћна зверка
што у тами плен мерка
савест немаш да те боли
па убијеш сваког ко те воли…

Братислав Богдановић

Ti

Tvoj lik, slike citavi filmovi imaju termin u trenutku zatvorenih ociju.. pustaju se sami skoro pa su nezaustavljivi. Sve je u redu samo prevoda nema.. Bas taj film nikada nisam shvatila a omiljen mi je. Pusta se samo kad ja necu.

Tvoj lik, slike citavi filmovi imaju termin u trenutku zatvorenih ociju.. pustaju se sami skoro pa su nezaustavljivi. Sve je u redu samo prevoda nema.. Bas taj film nikada nisam shvatila a omiljen mi je. Pusta se samo kad ja necu.

Lazes kada kazes sam si i neispunjen oci su ti pune suza, ispunjene su. Ruke drzis sklopljene, spojene su. Linije dlanova, ispunjene su prljavstinom olovke i papira. Srce? da nije puno ne bi radilo. Lazes, ali ipak, u pravu si.. ili je to vec pitanje cime se zadovoljavas?  

Lazes kada kazes sam si i neispunjen

oci su ti pune suza, ispunjene su.

Ruke drzis sklopljene, spojene su.

Linije dlanova, ispunjene su prljavstinom

olovke i papira.

Srce? da nije puno ne bi radilo.

Lazes, ali ipak,

u pravu si.. ili je to vec pitanje

cime se zadovoljavas?

 

ПОКЛОН…

ПОКЛОН… Шта поклонити сањару што снове тако дивне има дал за поклоне у њима још негде места има Шта поклонити души што је љубави већ пуна док о срећи она снива јер срећа за поклон не бива Шта поклонити срцу што за друге одвећ бије кад оно никад празно није Знам поклонићу ти жељу од … Настави са читањем “ПОКЛОН…”

ПОКЛОН…

Шта поклонити сањару
што снове тако дивне има
дал за поклоне у њима
још негде места има
Шта поклонити души
што је љубави већ пуна
док о срећи она снива
јер срећа за поклон не бива
Шта поклонити срцу
што за друге одвећ бије
кад оно никад празно није
Знам поклонићу ти жељу
од среће већу од сна бељу
жељу да све што имаш
са неким поделиш….

Братислав Богдановић

ČEŽNJA – Rade Milić

Rodni kraju ostavih te davno Napustih te Pomoravlje plavno U torbici sa pogacom vrucom Osta majka da place pred kucom. Odoh tada kao dete gladno Siromasno,posteno al radno Cesto sanjam selo rodnu kucu Oca svoga dok krpi obucu. I evo vetar je odneo svaki trag Trava je prekrila kucni prag Na odzaku nasem ne stanuju … Настави са читањем “ČEŽNJA – Rade Milić”

Rodni kraju ostavih te davno
Napustih te Pomoravlje plavno
U torbici sa pogacom vrucom
Osta majka da place pred kucom.

Odoh tada kao dete gladno
Siromasno,posteno al radno
Cesto sanjam selo rodnu kucu
Oca svoga dok krpi obucu.

I evo vetar je odneo svaki trag
Trava je prekrila kucni prag
Na odzaku nasem ne stanuju rode
Majka stara na pocinak vecni ode.

Cekala je majka i imala zelju
Da povede kolo sinu na veselju
Zelela je stara da zagrli snaju
Da pred kucom deca se igraju.

O detinjstvo moje ostavljeni dome
Svi se nadaju nekom a ti nemas kome
U prolece kad procveta ljubicica
Kada dodju jata lastavica.

Rodna kuco ja za tobom zalim
Dolazim ti da kandilo palim
Da u tebi ja slavu proslavim
Iz mladosti gresku da ispravim.

О БРОЈЕВИМА – Тања

У свету бројева сабирак један није имао мира себи тражио сабирак други не би ли дошли до збира. Гледано с’ математичке стране то је посао лак сваки број може бити први ил’ други сабирак. Ал’ када си умањеник не надаш се таквој срећи, знаш да мораш увек бити од умањилаца већи. Умањеник своје место уна … Настави са читањем “О БРОЈЕВИМА – Тања”

У свету бројева сабирак један

није имао мира

себи тражио сабирак други

не би ли дошли до збира.

Гледано с’ математичке стране

то је посао лак

сваки број може бити

први ил’ други сабирак.

Ал’ када си умањеник

не надаш се таквој срећи,

знаш да мораш увек бити

од умањилаца већи.

Умањеник своје место

уна напамет из навике,

од њега се увек узме

да би дошли до разлике.

У задатку када пише

да цветића има више

покажи тад своје знање

употреби сабирање.

Кад некоме нешто дајеш

ил’ без питања ти узме

да утврдиш ново стање

користи одузимање.

Посла су ти пуне руке

кад се латиш те науке.

примењујеш све тактике

у задацима из математике.

РАСТАНАК…

РАСТАНАК… Не љути се душо моја на велику љубав твоју кад сутра ћеш сузе лити а ја ћи ти мила моја опет негде далек бити Не љути се драга моја јер ће срце остат стобом па кад мислиш да си сама не дај да те вара тама сама никад одвећ ниси као што сам у … Настави са читањем “РАСТАНАК…”

РАСТАНАК…

Не љути се душо моја
на велику љубав твоју
кад сутра ћеш сузе лити
а ја ћи ти мила моја
опет негде далек бити
Не љути се драга моја
јер ће срце остат стобом
па кад мислиш да си сама
не дај да те вара тама
сама никад одвећ ниси
као што сам у твом срцу
и у моме увек ти си…

Братислав Богдановић

Svitanje vjenčava bat sanjanih koraka

svitanje vjenčava bat sanjanih koraka sa tminom što dobuje tiho kraj uha ono stapa svjetlost i vrelinu mraka i šapat tad postaje naušnica sluha i ruke tad postaju šareni leptiri sa bjeline jastuka tiho budjeni prste pomijeraju duboki nemiri svakom znani dati svakome suđeni nekom se kapci teški otvaraju zjena misli pogled samo nemir biva … Настави са читањем “Svitanje vjenčava bat sanjanih koraka”

svitanje vjenčava bat sanjanih koraka
sa tminom što dobuje tiho kraj uha
ono stapa svjetlost i vrelinu mraka
i šapat tad postaje naušnica sluha

i ruke tad postaju šareni leptiri
sa bjeline jastuka tiho budjeni
prste pomijeraju duboki nemiri
svakom znani dati svakome suđeni

nekom se kapci teški otvaraju
zjena misli pogled samo nemir biva
a u dnu sveg vida tmine se odmaraju
i u dnu sveg nemira tišina sniva

1995-2012

Miroslava Odalovic

ГДЕ ДА СПУСТИМ СУЗЕ…

ГДЕ ДА СПУСТИМ СУЗЕ… Где да спустим сузе моје да их време не попије да остану тако бистре као некад очи твоје Где да одем да не мислим како судба све однесе ову тугу да потиснем и да тебе опет волим Где да спавам, очи склопим а да тебе у сну видим и у њему … Настави са читањем “ГДЕ ДА СПУСТИМ СУЗЕ…”

ГДЕ ДА СПУСТИМ СУЗЕ…

Где да спустим сузе моје
да их време не попије
да остану тако бистре
као некад очи твоје
Где да одем да не мислим
како судба све однесе
ову тугу да потиснем
и да тебе опет волим
Где да спавам, очи склопим
а да тебе у сну видим
и у њему стобом ходим
душу пустим да одахне
јер те срећан опет водим
Где да умрем за сећање
да проживим оне дане
и залечим болне ране
па нек онда све нестане…

Братислав Богдановић