www.poezija.rs

Vreme proguta dane

prođoše godine mnoge,

koliko li još toga osta,

da bacim pod svoje noge?

Korak mi postaje težak

put ispod nogu mi beži,

noć se polako spušta

dok dan u prošlost teži.

Sećanja takođe blede

skriva ih magla neka,

tvoja se slika bori,

mislim da mene čeka.

Tragove stopala mojih

u vremenu prekri prašina,

tvoji se negde gube,

za mnom ih još malo ima.

Sada mi i nije važno

dal’ imam još korak il’ dva,

samo sa sobom želim,

poneti na tebe sećanja.

Još želim kad tamo krenem,

što kraj se za mene zove,

poneti sliku tvoju,

sliku i naše snove.

Milovan Petrović

–

Poželeh i ja k’o ribari drugi

stari ribarski san

uloviti zlatnu ribicu

da mi ulepša dan.

Jednog se lepog dana

zaista desi to,

ulovih želju svoju,

sad dalje idemo:

“Ribice zlatna draga

ja imam želje tri

i jedva čekam da ih,

ispuniš sada ti”.

Riba me samo pogleda

očima svojim onako:

“Ja da ti želje ispunim!?

Da nisi bunike tako”.

Ni zlatne ribice nisu

ko što su bile pre,

šta ću sad nemam kud,

kad eto dođoh do nje.

Sad ja ribici svojoj

ispunih želje sve,

pravilo od tri želje,

kaže, ne važi za mene.

Eh,… šta ću kad nisam znao

još živim u svetu svom,

da svaku želju ispuni,

poneki brkati som.

Milovan Petrović

–

Svake noći lutam ulicama grada

oko mene svud su nasmejana lica

ja tumaram dalje oborene glave

ja i moj prijatelj žuća lutalica.

Svako veče kad se iz kuće izvučem

i u njoj ostavim tamu i prazninu

žuća me dočeka na uglu ulice

a pogled mi njegov donese toplinu.

Kad mu priđem, odmah on zavrti repom

pa pogleda dole niz ulicu dugu

“Kud ćemo večeras”? on me verno čeka,

odluku je opet prepustio drugu.

Ja krenem na sumce, pošto cilja nemam

žuća mi se vešto uz noge pribije,

neka, ne smeta mi, samo mi je teško,

on k’o i ja nikad, nikog im’o nije.

Sad prijatelj žuća svoga druga ima

iz oka mu tuga kučeća nestaje,

pa se bogme malo k’o da osilio,

nije više ćutljiv , počeo da laje.

I ja sam se kanda malo promenio

veseo se često sada kući vraćam,

jer znam da sam stek’o prijatelja pravog

čije prijateljstvo ne moram da plaćam.

Ne potraja dugo naše prijateljstvo

jedno veče mene ne sačeka žuća,

od žalosti ja se odmah kući vratih

od ulice sad mi draža posta kuća.

Lutao sam zatim nebrojene dane

zagledao mnoge šupe i avlije,

nadao se da ću negde ga videti,

“Da ga možda samo neko vezo nije”.

Jednog dana tako u malome parku

poznanik me jedan na klupi zateče,

“Ne tugujte više, k’o boga vas molim,

vašeg žuću davno šinteri odneše.”

Sad sedim u kući i nigde ne idem

prijatelja pravog ja sam ostavio,

Kažete da tražim novog međ ljudima!?

Odavno sam u njih veru izgubio.

Milovan Petrović

–