PESMA ZA MOJU CRNOKOSU IV
Prolećni dan proleće bez mene,
gleda me, maše mi, smeje mi se, ne čeka me.
Ostavlja me oblaku, vetru i oluji, kiši.
Neka ide, ja moram još da čekam.
Ja moram nju da čekam, iako znam da neće doći, jer ne zna da je čekam.
I danas, kao i obično, nadao sam se da ću je sresti.
Nisam je sreo.
Dve i po godine lutam ovim svetom.
Puštam da prolaze dani, proleća, leta, život i ljudi.
Sve prolazi, svi prolaze.
Samo ja ostajem.
Stojim na istom mestu, u isto vreme, u istom danu.
U istom času, u istoj ulici, na istoj klupi, pod istim oblakom.
Čekam nju, istu ili manje istu.
Čekam je a ona ne dolazi, iako ponekad i prođe.
Ali uvek prođe, uvek ode.
Kao pas sam, danju lutam, dan me ranjava.
Noću zavijam, ližem i vidam rane.
Posmatram ljude, svakome je već došao neko.
Svako je dočekao onoga koga je čekao.
I svi se nalaze i snalaze kada se nađu.
A ona ne dolazi, ne dolazi meni.
Možda je već nekome došla.
Ili je njoj došao neko.
Nema je!
Izgledam tako smešno.
Čekam tuđu ženu koja i ne zna da je tuđa, koja i ne zna da je čekam.
Koja ne namerava da mi dođe, da me sretne.
Imam li prava da je čekam, da je želim, da želim da je vidim,
da vidim da mi ide, da idem kada je nema, da me nema kada je nema?
Želim je drugačije, neobično je želim.
Čekam je infantilno, ludo, sav iscrpljen i bolestan.
Mokar od kiše, opaljen od sunca, išiban vetrom, izgažen od prolaznika.
Ismevan od dece.
Grešnik nevinima.
Uteha grešnima.
Ja je ne čekam da ona dođe meni i da od nekoga ode.
Želim da je gledam, da slušam njen glas.
Da pomilujem njeno lice, njenu ruku i kosu.
Tražim li mnogo?
Ali kako da tražim kad ne mogu da je nađem.
Iako je ponekad i nađem.
Šta ako je i nađem, i tražim to što tražim?
Šta ako ne da taj susret, taj razgovor, tu kosu, to lice, te ruke, taj dan?
Zašto ne bi dala ono što se daje, ono što bi svako dao?
Dve i po godine razmišljam o tome, gde god da se nalazim.
U parku, ispred bolnice, na autobuskoj stanici, na svim autobuskim stajalištima u gradu i predgrađu, na zgradama, u svakoj ulici, kafani, restoranu.
Pod svakom nadstrešnicom ja sam se sklanjao od kiše, i čekao.
Mislio sam, možda i ona negde kisne, možda će doći da se skloni od kiše, da podelimo nadstrešnicu.
Ali nije došla. Možda nije ni kisla?
I stalno sam imao utisak da mi se svi smeju, da mi svi čitaju misli, da svi znaju koga
čekam, zašto lutam, koga tražim, ko mi to ne dolazi, koga to nikako da nađem, iako ponekad i nađem, ali se nikad ne snalazim.
Ljudi i žene, deca i starci, zgrade, drveće, ptice, nebo…svi su znali koga čekam.
Samo ona koju čekam nije znala da je čekam, zato nije ni dolazila.
A ja sam je čekao, ali je nikad nisam zvao.
A danas mi je došlo da je zovem, da vrištim tako glasno, da me svemir čuje.
A da li bi me ona čula?
Možda i nije tako daleko.
Valjda je tu negde-blizu kao ovo sunce, kao ove zvezde koje se i vide i ne vide.
Koje i jesu i nisu tu.
Nadam se da je bar tako blizu, ako nije bliže.
U boga nikad nisam verovao.
Nikad u reinkarnacije, karme, predestinacije, meditacije.
Nikad u Krišne, Višne, trojstva, duhove, vaskrsenja i spasenja.
Ali u nju verujem, njen sam prvovernik.
Verujem u nju od prvog trena kad sam je ugledao,
a gledao sam je dugo, ne gledajući u nju.
Verujem u njeno lice, u njenu kosu.
U njene reči i njen glas, verujem.
U njenu ruku.
Verujem u dan, u onaj dan kada ću gledati u njene oči, kada ću slušati njene reči.
Kada ću joj skloniti pramen kose sa lica, i usput dodirnuti lice.
Kada ću joj reći da sam je našao, tako dobru i lepu.
Tako blizu, bližu od sunca i zvezda.
Bližu od mene samog.
