www.poezija.rs

Ko je ovde ovca,
nije ništa čudno,
nesuđenog nobelovca
„dočekaćemo“ prinudno?
Žrtve više ne stvara
o budućnosti Balkana se „stara“.

Kako stvar stoji
predstavlja državu
koja ne postoji,
Beograd ne može da bira
Unija na tome insistira,
okrećemo se novom listu
„ugostićemo počasnog teroristu“.

Porodice nestalih
mogu da se bune,
istraga opstajava,
prostire se crveni tepih
garda postrojava.

Došli su putem rata
do puzajućeg protektorata,
akteri ovakvog čina
vraćaju se na mesto zločina.
Čini se, ali nam nije
dodeljen status kolonije.

Ja nisam pesnikinja ni po čemu:

Bez  zanosnog tela i lica koje bih nudila  umesto zanosnih stihova

Ništa nemam

Što  čini meko  žensko pero od šarenog repa paunice :

Oštropera  i kratka na reči

Ni dugi svileni šal oko vrata nemam za znak raspoznavanja

Među ekscentričnim pesnikinjama  od izgleda i boemskog ugleda

A koji bi me melodramski udavio kao Isidoru Dankan

Bar u nagrađenoj pesmi o zlosrećnoj  Kontesi od Umetnosti

Ni damske čipkane rukavice   bez prstiju ne nosim

Da mi  sakriju grube dlanove umrljane zemljom i mastilom

Ni šešir

Ispod čijeg satenskog oboda bih koketno krila  nedokučive oči

Dok koračam njišućim  koracima pobednice

Tamo  gde poetska priznanja dele Bogovi Poezije

 

Sama i izvan Dešavanja

Skitam kao izvikana Ciganka beskrajnim poljima poezije

Pod čergom nebesa na kojima sedi moj lični Bog

Odevena u slobodne rite pesama  bez sroka i  rime

Slobodna čak i od slike  o sebi među pesnicima

Raščupana vetrovima neukrotivosti

Puštam papirne  ptice da mi se gnezde na glavi

Ah kako mi samo mrse misli

I pohlepno  kljucaju sitno zrnevlje  malih reči

Za  ispevavanje arija o onima o koje se ogrešio život

I nije ih nagradila ljubav ni jednom krunom

 

Njima sa margina

Ispevavam sebe kao njih same

I sutra  kad umrem anonimna

Te moje  poeme upisane u Nenapisane  Antologije Gubitnika

Čitaće i razumeti  samo ti  Neznani Junaci Ljubavi

Čije male Romance Anonyme je ubila prevelika reč

Što im je neko izrekao pa porekao

Njima

Kojima je izmakla svaka nagrada

Ostavljenima

Ostavljam  moje od Bogova Poezije nepriznate pesme

I moje nepoznato ime

Za samoprepoznavanje

I utehu poistovećenja…

Neko ti je danas pričao o meni
oči su ti bile pune neverice,
srce ti se steglo od tuge i bola
a biserna suza skliznu ti niz lice.

Verovala nisi u priču o meni
i ako ti suza lice pokvasila,
u snovima tvojim ja sam srećan bio
ali stvarnost moja nije takva bila.

Rekoše ti da sam senka od čoveka,
da me danas možda prepoznala ne bi,
još kazaše da sam pijan svakog dana
i da stalno pričam drugima o tebi.

Pričaše ti da sam ko ljuska oraha
koju bura baca od stene do stene,
da su moje lađe davno potonule
još od dana kad si ostavila mene.

Sad proklinješ sebe od trenutka toga
kad istinu pravu ti od drugih sazna,
ni u tvom životu ne cvetaju ruže,
zbog gordosti tvoje, previsoka kazna.

I ti još u čaši, trošiš svoje dane,
surogat za ljubav, našla si u vinu,
dva brodolomnika da smo danas samo,
saznala si bolno, jedinu istinu.

Milovan Petrović

–