www.poezija.rs

BOJIM SE

Otvorih dlanove,
shvatih da držah te
u njima,
isuviše jako.

Pokazah te nebu,
leti koliko ti je drago.

Ruke će moje
i dalje ostati otvorene!
Da sletiš i poletiš
kako poželiš,
neću stisnuti dlan.

Jer takve ruke
ne umeju
ni da prihvate
ni da daruju
samo prazninu stvaraju.

Izbledeće sećanje na mene

požuteće stare uspomene.

Sve će jednom nestati bez traga,

u zaborav moja mila draga.

Progutaće sve beskrajne noći,

pa ti više nikad neću doći.

Iz neba će kiša prokapati,

i sve moje tragove isprati.

Tad odneće sve lepo do vraga,

u nepovrat moja mila draga.

Čak i slike s’ zida će nestati,

vreme će ih memlom izbrisati.

Zasviraće petsto violina,

da isprate svoga grešnog sina.

Sve gitare tad će zaplakati,

od tuge će žice popucati.

Svi svirači podignuće čaše,

za nas dvoje za sve dane naše.

Zapevaće moju pesmu staru:

“Bila jedna dunja na ormaru.”

Tek u zoru kada sve se smiri,

kada sunce s’ istoka proviri,

ispariću s’ prvom kapi rose,

anđeli će gore da me nose.

Nek me nose kad već tako mora,

to će biti zadnja moja zora.

Sve nestaće, otići bez traga,

u nepovrat moja mila draga.

Naši snovi i trenuci sreće,

ništa više postojati neće,

samo trag će ostati na mene,

negde će ga zapisati vreme

u beskraju nebeskoga svoda

još će moje ime da se doda.

 

Milovan Petrović

 

–

Na meni je vreme ostavilo traga
ožiljke na srcu ti si moja draga.
Rane su u duši vešto prikrivene,
bore su vidljive što ostavi vreme.

Što godine sad mi sve na licu stoje
ne smeta mi zaista, nek ih drugi broje.
Ono što mi smeta i što je skriveno,
to je u mom srcu davno pohranjeno.

Ostavljena ljubav iz mladosti rane,
nestali poljupci što krasiše dane,
obećanja tvoja lako izrečena
što u tvome srcu za me mesta nema.

Sad k’o oblak lutam bez cilja i traga
ulicama mračnim moja mila draga
i u vinu tražim lek za moje rane
provodeći tužno, svoje zadnje dane.

I kad tako jednom, onog zadnjeg trena,
ode moja duša iz mene ranjena
kad nestane negde, ko magla bez traga,
to je sve zbog tebe moja mila draga.
Jer starost me nije ubila ko druge
umro sam od bola, umro sam od tuge.

Milovan Petrović

–

 

Mogu da podnesem
Da povenu svi četvorogodišnji ljiljani u ponoćnim poljima
Za četiri godine ljubavi
Tugovaću periodično u milenijumima
Tri ili pet omamljujućih noći punog meseca
Za nevinošću koja tako zanosno miriše na greh
(I zabranjena branja)
I prestajti da žalim
Kad mi eoni druge tuge obuzmu stihove
Duboko
Gubila sam ja mnogo već
( i time dobijala na dubini pesama)
Izgubila sam
Divnu divlju pticu i podnela
Što su mi je odmamili i pripitomili u kavezu
(ah kako samo tugaljivo izgleda sada sklopljenih krila
nalik na dresirane golubove iz šešira iluzioniste)

Ipak
Ja sam iluzionista veći nego život
(Taj šarlatan što obećava više nego što daje)
Grafitnim štapićem
Stvoriću čarobni stih
I razmahnuti papirnoj ptici krila
Nad razmirisanim plastičnim ljiljanima
I od gole sijalice u praznoj sobi
Ispevaću mesec
I pijana od ponovljenog bola mesečariti
Ah luna moja luna
Daj mi libreto za malu noćnu dramu
Ni na nu na ni na nu na
Uljuljkaj me u prividnu poetsku smrt
Da vskrsnem u buđenju
I podnesem jedino što ne mogu da podnesem
Sebe bez poezije
I bez njega u mojim nestrvarnim pesmama
Stvarnijim od mene uklete
Jer mene i nema ako bar ne pevam o njemu
Kao Boga što nema
Ako nije ničija ni molitva
Ni kletva

(Zoranu za 3. juni…bilo koje godine)

Belokosom
Poklonila je za pozni rođendan
( kad se godine broje sa strahom od starosti )
Svemoćna ogledala svojih zenica
Koja su mu srebrne vlasi učinile tamnim i gustim
I njega mladim u sopstvenim očima
Bez oklevanja i bez straha od bola slepila
Razbila je svoje oči
I dragocena zrnca ljubavi
Rasula po njegovom prosedom temenu
Srećna
Što je očima njene ljubavi
Sam sebi postao kakav je njoj
Bez godina