www.poezija.rs

ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА

Небески скути милосрдно
Уздарје око бедара дарују
Разлежу се снови у недоглед
Јер звоне ширином и миљем,
Ускликом звоњаве поје.

А у двогласју ћутљивом
Њих ће двоје заузети ограшје надано,
Накићено потече дан
Да осветли потрагу за сан.

Он је досањани Одисеј ил Тристан,
Ил стегоноша врли,
Женик са именом
Уз сватовски пој
Оросио под прозором
И сунце на уранку
Угледало свиту
Пред чесмом у хладу.

Сања се сусрет уз румен образа
Ал мајка грцавом назнаком
Да ће укоп,проклета јој кућа,
Зацарити кад сватови крену.

Распеван ограшјем и божјим уздањем
Одбацује предсказање,чини
Не трује се, нити очајава,
А песмом ће на отровно време.

Ако олуја узме маха,љубав  испусти мелем
И ране безболно сотони врати
Па нек се згране тој снази и чуду
Они ће љубав свити
На ишчек мајчин и радост њену.

Љепосава ограшје сунчано
У очима извире јела шумска, вита-сновид,
Пустила корен на први додир.

И сама негде чује запевку,
Са страхом слуша умирућ зов
Што болно загрцнут у њој трује
Сву радост-хоће ли волети.

Туга је судња громогласно
Завапила да не ускрсну никад
Немански звуци
Да друг и брат пољем на погреб,
Ритмично,као осека
Небеска безгласно.

Уловљен у непребол
Замрачи ум беспомоћно
А звер поједе утробу
Без гласа и огласја
Риком и криком,снажно се покрену
Водопад крви у дамарима,
Јер како ругобу наћи
Да урок скине.

Унутра сеужасно товно
Језовито оплодило смртно,
На дохват светла
Храстова кора,
Камен намештен под очајање,
Неће се срести јесен са зимом,
Ход ће у безизлаз,
Ту ће проклијати трава штура,
Растаче време у недоглед
Па јаловост до сржи
У невид
И стопама утрти траг.

Негде грленим гласом запоја
Тужаљка мајчина,
Зора је росом умива клонулу
А вече уљем на ватру долива.

То иза гора уместо кликтаја
Двори у црним ресама
Оглашавају невидност мрака
А чвор живота прејако стеже омчу
И душа изгнана кркори,
Проћердан век, а нема сина
Ни снахе нема да разреши чвор.

Туђа су деца,смилуј се боже,
Милогласно свој пев у заносу,
А моје једино мелемно
Без гласа остаде чемерно.

И јутро и вече разапе
Мајчин ход а исход огласи смрт,
Помамно одзвањају
Чула камена,и лист изгуби дах,
А дрвље и камење
Прескачу троми ход слепила,
Јер тамо нема светлила
Куда ће отићи њен задњи бол.

Сунце се огласило издахом,
Западно олују н амрешка,
Источно квасно болесно
У крчаг без опомене
И то кроз срце ронило
Без сретања у расточење.

Драгош Павић

РОКАДА
 

Добар стратег на шаховској табли
подмеће пешаке да носе ознаке жртвене
а иза њих су дозвољене и мале и велике
рокаде да одабране не задесе ратне ране. 

Плејаде заштићених без ризика гурају
мале гегаве пешаке у ратном строју
да се гомилају и сами смрти спасу.
Морају напред корак по корак,
ни лево ни десно, оглав о врату,
па ране и смрт долазе сами
као у правом рату . 
Настави са читањем “ROKADA – Dragoš Pavić”

ЗВЕЗДЕ И КОМЕТЕ

Kaко пронаћи тајну
За нову оплодњу
И процват живота.

Коме је дата моћ
Да дан сатре ноћ
И ноћ сване
Да дан опстане.

Стварање не сме да гази дан
Без скрупула, јер светлост,
Огромна аура и малом човеку
-диву, нуди да пламти
Јер природа хоће надмоћ,
Да коси и руши
По људској планети.

Човек је тражио  решење
Од искона у борби
Да нити своје веже
За вечност, а не уништење.

Све је склад у горком нескладу живота
Јер природа тка на разбоју своме
Уз бол, горчину и опомене.

Ако човек човеку остаје вук
Нада да је довољан самоме себи,
Био би содомски погром,
Па задњи Адам неће имати смисла
За ново време,
Трајање и помирење.

Природа би постала амалгам
Без духа, човек би био без моћи
Да космос испита,
Открије нове наде,
Оваплоти своје снове
Кроз векове.

Човек има дар да постане
Космички господар,
Да ритму природе подари моћ.
Ил’ себе претвори у немоћ
И несклад, измисли пламтећи ход
Планете,одузме хемији епрувете,
Обесмисли небеско треперење
Па нема коме да пламсају
Звезде и комете.

Драгош  Павић