Nikad je nisam čuo ni sreo – Nenad Đekić

Nikad je nisam čuo ni sreo,

videh je samo na mutnoj slici,

Izgleda tako nestvarno bajno

kao da živi u Grimovoj priči.

Naslikan osmeh dovoljan beše

da zagolica bujnu maštu

I da se tiho u misli uvuče

kao miris ruže u majsku baštu.

Počeh da tonem negde duboko,

nešto me guši, ostajem bez daha.

Htedoh da je proteram iz glave

ali je mašta već uzela maha.

Osećam se lako,videh da lebdim,

moj duh se uvlači u sobu njenu,

tu je  zatičem kako još spava

milu, nežnu, toplu i snenu.

I dašak vetra zamnom dođe,

poče da miluje tamnu kosu,

ona se u snu, blago nasmeši

pa iz postelje promoli nogu bosu.

Za tren se nađoh u dilemi,

kako da obuzdam srce svoje.

Tad saznah nešto što nisam znao,

I duhovima se dlanovi znoje.

Kako sam želeo da je dodirnem

ali se bojah, da je ne probudim,

ostado tako nad njom da lebdim,

da je gledam,uzdišem i ćutim.

Eh, kad bi vreme moglo da stane,

da večno je gledam dok mirno spava

I da je sanjam doveka budan

jer snovi baš retko postaju java.