DŽEP SET

Toljagama se mlate zbog visine plate, kao opojne droge „džep set“ krije noge. Ekranizovanoj splačini dodaju se začini, smesa se kliberi u njoj su „gliberi“. Prekipelo je testo reklame zanimljivije često, raznovrstan je meni zagorelo jelo se promeni.

Toljagama se mlate
zbog visine plate,
kao opojne droge
„džep set“ krije noge.

Ekranizovanoj splačini
dodaju se začini,
smesa se kliberi
u njoj su „gliberi“.

Prekipelo je testo
reklame zanimljivije često,
raznovrstan je meni
zagorelo jelo se promeni.

EL “SKAP`О”

Jak mu klan kao stena zglajznuo je zbog Šon Pena, pao je brkati braca u ruke marinaca. Meksiku opada kosa na pomen narko bosa, njemu brava nije reza stalno beži iz kaveza. Obećao je Isilu torturu stopirali su mu turu. Na karti zakona krivuda želi ga platno Holivuda, intervju za filmski domet drogu je stavljao … Настави са читањем “EL “SKAP`О””

Jak mu klan kao stena
zglajznuo je zbog Šon Pena,
pao je brkati braca
u ruke marinaca.

Meksiku opada kosa
na pomen narko bosa,
njemu brava nije reza
stalno beži iz kaveza.
Obećao je Isilu torturu
stopirali su mu turu.

Na karti zakona krivuda
želi ga platno Holivuda,
intervju za filmski domet
drogu je stavljao u promet.

Amerika je nova etapa
poznatog mafijaša El Čapa,
nije stradao od metka
čeka ga jenki-rešetka.

ZIMSKI SAT

Štiti je gnezdo mitraljeza neko se tu dobro zeza, u raskoši stasa nemoćna je Nasa, kamoli kuršumi gorostasa. Hodi u visinama aviona ni nalik gospođicama Avinjona, prolazi pored starog Jata popodnevnog zimskog sata. Vrzma se u mislima samo kao da se odnekud znamo. Slušaj vesti, ponovo ćemo se sresti.

Štiti je gnezdo mitraljeza
neko se tu dobro zeza,
u raskoši stasa
nemoćna je Nasa,
kamoli kuršumi gorostasa.

Hodi u visinama aviona
ni nalik gospođicama Avinjona,
prolazi pored starog Jata
popodnevnog zimskog sata.
Vrzma se u mislima samo
kao da se odnekud znamo.
Slušaj vesti, ponovo ćemo se sresti.

DAVID I GOLIJAT

Golijat je bio ogroman sva ga se vojska plaši, David oduvek skroman praćkom ne može da ga promaši. Beleži se od početnog veka sudar gromade i „malog čoveka“, život podmeće iskušenja ponavlja istoriju, ne menja.

Golijat je bio ogroman
sva ga se vojska plaši,
David oduvek skroman
praćkom ne može da ga promaši.

Beleži se od početnog veka
sudar gromade i „malog čoveka“,
život podmeće iskušenja
ponavlja istoriju, ne menja.

У КАМЕНУ НИШТА ЉУДСКО!…. Миладиновић Сандра

У КАМЕНУ НИШТА ЉУДСКО! У камену ништа људско У људима све камено Само пусти јецај оста Души где је све ледено А помоћи ни од куда Иако је слепац види Иако је и глув чује Образ сумње се не стиди…. У нестварно верује се Огледалу лик је стран Неки други дан постаје Ни сан више … Настави са читањем “У КАМЕНУ НИШТА ЉУДСКО!…. Миладиновић Сандра”

20151230_090621

У КАМЕНУ НИШТА ЉУДСКО!

У камену ништа људско
У људима све камено
Само пусти јецај оста
Души где је све ледено
А помоћи ни од куда
Иако је слепац види
Иако је и глув чује
Образ сумње се не стиди….

У нестварно верује се
Огледалу лик је стран
Неки други дан постаје
Ни сан више није сан…
И дражи су сви кошмари
Сви немири што се множе
И вредније све издаје
Чак и оне испод коже…

Негатив је слика душе
Оправдање има печат,
Ватре пакла свуда теку
Преко крви у сан вечан….
У камену ништа људско
У људима све камено
Али камен одолева
И сведочи баш стамено…

На све четири стране света
Покајања увек касне
Али пуста жеља иста
Увек нађе да васкрсне
И све жуди за љубављу
Испод леда вода буја
Јер ни једна жртва Света
Узалудна није ”мрља”…

(с) Миладиновић Сандра

ПОМЕН ЉУБАВИ – Срећко Симић

  ПОМЕН ЉУБАВИ   Скупљао сам љубавна слова из љубавних стихова највећих љубавних песника, да ти најљубавнију песму напишем. И док сам у трави која је гледала на реку простирао главу на груди твоје, беле и нежне к`о лептирова крила Ти си – сећам се била мека к`о свила и твој глас….. Никада нећу заборавити … Настави са читањем “ПОМЕН ЉУБАВИ – Срећко Симић”

 

ПОМЕН ЉУБАВИ

 

Скупљао сам љубавна слова из љубавних стихова највећих љубавних песника,

да ти најљубавнију песму напишем.

И док сам у трави која је гледала на реку простирао главу на груди твоје,

беле и нежне к`о лептирова крила

Ти си – сећам се

била мека к`о свила

и твој глас…..

Никада нећу заборавити тај тренутак бестелесности

”Можда некад када остаримо и прођем овом стазом

која ће ме натерати да те ухватим за стару и изборану руку,

и заплачем срећна,

срећна што сам баш са тобом сањала,

јер знам да си баш ти моја пронађена половина”

Шапутала си док је завијала сирена за трећу смену пролетера.

А онда

стазом покрај реке

престали су да пролазе сватови,

заменили су их бежања и ратови

А љубав,

љубав је била прва жртва,

и на сваком је кораку

у читуљама трулела безбојна и мртва.

И тебе је неко радозналу одвукао.

Неко ко је униформу нечију обукао.

Можда си га сваке вечери чекала

док су сирене пролетера плакале нову песму

да се пијан од рата врати,

можда је једне ноћи која је од свих била тиша,

док је падала нечујна киша

у твом уздаху чуо моје име,

или га прочитао у малој кутијици за тајне и риме

И већ је сутра на вратима мртве куће

закуцао читуљу нову.

А ја да ти песму  напишем успео нисам.

И сада док се облаци оловни небом гнезде

и поноћи сваке црне птице легу

а ноћи наредне већ црним небом језде

узалуд палим свеће

на гробљу љубави шапућем твоје име и садим цвеће.

Црне ми птице на раме слећу,

похараним сузама љубави пламен свеће гасу

и полог зла полажу у тек проклијалом цвећу

док земљом хода све мање људи

убијајући љубав која би да васкрсне

у страху  да се нова не пробуди..

ХОРДА ВУКОВА…..Миладиновић Сандра

ХОРДА ВУКОВА Хеј, од мене оста само један пламен ускоро постаће пепела прах од силне чежње у страст се претварам а мраз је свуда и мрзне дах…. И хтедох због тога вода да постанем, да све пoплавим и опустим, кад немам срце коме да дам… да навек лутам и да се чудим… Однекуд наиђе хорда … Настави са читањем “ХОРДА ВУКОВА…..Миладиновић Сандра”

vukovi

ХОРДА ВУКОВА

Хеј, од мене оста само један пламен
ускоро постаће пепела прах
од силне чежње у страст се претварам
а мраз је свуда и мрзне дах….

И хтедох због тога вода да постанем,
да све пoплавим и опустим,
кад немам срце коме да дам…
да навек лутам и да се чудим…

Однекуд наиђе хорда вукова,
више су сенке, него авети,
и више жалост која почива,
без трунке савести и дана памети…

Схватих да сузе никуда не воде,
сваки нови дан је почетак тишине,
зачетак заноса кад се рађа снага,
и нова нам крила ничу за висине…

Од речи и снова ничу нам изданци,
а из пепела лишће невиђено,
и корен снажнији кроз стење продире,
у неостварено и непобеђено….

И немам ја душо ништа да ти дам,
само ти поклањам овај дан праштања,
обећај да нећеш угасити плам,
да ћемо остати бар део маштања!

(с) Миладиновић Сандра

ПРОНАЂИ МЕ!…..Миладиновић Сандра

ПРОНАЂИ МЕ! Однела ме река снова саплео ме месец млад па сад лутам испод свода тражим ко је срцу драг? Ако тражиш баш овакву знај да сам на листу руже која цвета и мирише крај жубора реке Груже… Хоћеш ли баш ову врсту што се попут ласте вине заволи ту враголанку што ужива крај Расине…. … Настави са читањем “ПРОНАЂИ МЕ!…..Миладиновић Сандра”

Prvo-mesto-Slavko-Polić

ПРОНАЂИ МЕ!
Однела ме река снова
саплео ме месец млад
па сад лутам испод свода
тражим ко је срцу драг?

Ако тражиш баш овакву
знај да сам на листу руже
која цвета и мирише
крај жубора реке Груже…

Хоћеш ли баш ову врсту
што се попут ласте вине
заволи ту враголанку
што ужива крај Расине….

Ако сањаш очи срне
у мирису пољских трава
прошетај се ти Србијом,
тамо где је река Сава…

Чезнеш ли за соколицом
што од сваког види боље
као витез храбар буди
ту где Косово је поље…

Волиш песму, севдалинку,
онај мирис црног вина
ти понеси једну фрулу
околином где је Дрина…

Заспиш ли на равном пољу
пуног жита, попут мора…
Може бити да би Тиса
постала и наша зора!

(с) Миладиновић Сандра

ODA FRULI

Nadžive večnost, draga frulo. Od sarkofaga do rmskih legia, od Diminih musketara preko svetskih ratova, od izvornosti Kosova i svetskih arija, svirala si ritmove notama zapisane i one večne narodne ispevane.   Na tebi su svirane ode koje blagosloveneruke vode, tvoje su dirke pluća frulaša vodile kolo žetelaca i kopača.   Tonovi jasni poruke slali, … Настави са читањем “ODA FRULI”

Nadžive večnost, draga frulo.

Od sarkofaga do rmskih legia,

od Diminih musketara preko svetskih ratova,

od izvornosti Kosova i svetskih arija,

svirala si ritmove notama zapisane

i one večne narodne ispevane.

 

Na tebi su svirane ode

koje blagosloveneruke vode,

tvoje su dirke pluća frulaša

vodile kolo žetelaca i kopača.

 

Tonovi jasni poruke slali,

oporim glasom staračkih pluća

duvala u te za nova pregnuća,

prepunih mehova mladih frulaša,

ritmom i igrom veselih snaša.

 

Razigrano se igralo,

punilo ambare uz poziv frule,

kolo se vilo i vitlo vitlalo

vodenica na Ibru, Moravi i Peku,

žuborila zvukom uz svaku reku.

 

Vreme je nosilo lunasto breme

da toči suze niz smaragdne oči

gde kristalom jasnim treperi inje,

izaziva tananost i vaskrsenje,

predočava raskošno poletno vreme.

 

Mala, sonorna, tonski osorna

plavi i pleni, opojno odmara,

flauta preuzme rizik poskavo

potom klikom pokolo siktavo.

 

A kada svira u basu, solo

tada joj pomažu klarinet il trombon,

ritam tih zvukova zvoni oholo,

pleni damare i razigrava kolo

pa instrument srpski postane

igrački zamah i životni ton.

 

Dragoš Pavić

SLAMKA SNA – Nena Miljanović

iz svežnja davnašnje zlatne slame ispod čarobnog kuhinjskog stola proviruju orasi uvijeni u crveni staniol i kotrljaju se po podu mirisne narandže nalik na krupne zimske zvezde žute i zvučne od cilika dečjih glasova i maminog zvonkog smeha radosnog kao praporci u snegu negde napolju iza prozora išaranih ledenim šumama posutim injem ili vanil šećerom … Настави са читањем “SLAMKA SNA – Nena Miljanović”

iz svežnja davnašnje zlatne slame
ispod čarobnog kuhinjskog stola
proviruju orasi uvijeni u crveni staniol
i kotrljaju se po podu mirisne narandže
nalik na krupne zimske zvezde
žute i zvučne od cilika dečjih glasova
i maminog zvonkog smeha
radosnog
kao praporci u snegu negde napolju
iza prozora išaranih ledenim šumama posutim injem
ili vanil šećerom što sipi kroz cediljku za čaj
po polumesecima kiflica
rumenih od vatre
i maminih zajapurenih obraza
mekih kao jastuk
kad ih pospana od slavlja taknem usnama
mekih
kao šećerni prstići dece na mome licu
ili kao jastuk samoće
kroz koji tonem u san o zimskoj bajci
koju pričah mojoj od slavlja pospanoj deci
uoči davnih Božića