Onoga jutra… Miro Beribaka Onoga jutra kada sam pao onoga hladnog januarskog jutra kada sam bio posut pjegama mrtvaca i smiren se prepustio… čovjek zlatnih ruku i sa mindjuhom u uhu … otvori mi oči… Onoga jutra kada sam poklekao stigao sam da izgovorim –Zbogom moja draga G.- a na njenom satu … kazaljke … Настави са читањем “Pesme nedelje januara 2016.Bira Lepa Simic”
Onoga jutra… Miro Beribaka
Onoga jutra kada sam pao
onoga hladnog januarskog jutra
kada sam bio posut pjegama mrtvaca
i smiren se prepustio…
čovjek zlatnih ruku i sa mindjuhom u uhu
… otvori mi oči…
Onoga jutra kada sam poklekao
stigao sam da izgovorim –Zbogom moja draga G.-
a na njenom satu
… kazaljke su stale…
Moja braća su padali da mene podignu
padali su i dizali se da me otrgnu iz smiraja
iz kojeg povratka nema
stežući mi ruku
… nisu me dali…
Onoga jutra kada su mi zlatne ruke
otvorile oči
čitao sam imena neznanki i neznanaca
koji meni neznanome darovaše život
prateći svaku kap bratimio sam se sa njima
a ni imena im
… zapamtio nisam…
Onoga jutra kada sam pao
progledao sam,
saznao sam šta je besmisao…
i kako je topao sunčev zrak…
koliki je neba beskraj…
kako je vrela očeva nevješto skrivena suza,
da je i osmjeh materin brižan,
saznao sam koliko imam braće i sestara…
i da se nisam zalud podigao
iz otvorene zemlje
… ispod mene…
© Miro Beribaka
JEDAN ČOVEK U DALJINU ODE – Milovan Petrović
Ostali su tragovi u snegu,
jedan čovek u daljinu ode.
Šta ga na put daleki natera,
gde ga staze u nevreme vode.
Krenuo je negde prema jugu,
negde tamo gde mu mladost osta,
gde ostavi to što naći neće,
lutao je, sad mu svega dosta.
Obišao kuglu je zemaljsku,
sve tražeći mesto svoje sreće,
ne znajući da ga tamo nema,
u daljini pronaći ga neće.
Sad kada je mladost prohujala
kad sve prođe i vratiti se neće,
shvatio je, ali jako kasno,
da je stalno bežao od sreće.
Sada hrli dole prema jugu,
ne smeta mu ni ledena zima.
Želi samo mestu sreće doći,
dok još snage u telu mu ima.
© Milovan Petrović
У СРЦУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ – Миладиновић Сандра
Некада давно, када бејах
нeукротива и млада као роса
љубав је била ту без питања…
Део мене…!
А све туге су протицале као сене
невиђене и скоро непримећене…
И тада свет ми није био тајна
а свака зора сјајна
је била као звезда на длану…
По мојим стазама остали
су просути слатки немири
и бујни кошмари
што беху шамари
једној љупкој сањалици…
Голубици из краја….
Трагачу који није
познавао моћ паукових мрежа
и да морем влада језа
помрачења незнаних огледала…
Била сам ружа у повоју,
лептир пред свој први лет…
чист и анђеоски свет
голицао ми је табане…
Ти, прву буру си донео
до мојих рајских обала
ону одсутност боја
када су прве латице ружа опале
из снова због твојих немара
и мојих снежно белих трагова
који су сметали твојим
дубоко урезаним борама на души
и срцу које је постало одпадник…
Ниси ми био савезник,
нити ми пружио руку
да наставим даље….
Замрсио си ми стазе
срушио најлепше мостове
и отпустио живота шваље…
Изнова учих да певам после тебе,
да се радујем и живим над облацима,
да сањам мирисе мајчине погаче,
и да се радујем двоколицама
са белим атом…
И нека,нека си, ако…!
Некада давно, када бејах
неукротива и млада као роса
љубав је била ту и без питања…
Део мене…
А сада је река у пролеће,
што тија посред лета,
у јесен мирише на нектар,
а зими спава у срцу једне жене…
Миладиновић Сандра
Нестанак – Зоран Танкосић
Остала је негда да у нама тиња
реч, ко сјајна звезда, што се јави сама,
на ноћноме своду, испод растиња
облака и магле, што живи у нама.
Чекајући зору, ока уплакана,
са радошћу болном нестанка и мрења,
спознајом да губи, пред налетом дана,
сваки напор борбе и животна хтења.
И та реч што беше наш занос и одраз,
још увек у чами, међ наслагом дише,
спутана са оним што донесе пораз,
неких снова сласних, којих нема више.
Са сновима тима, нестали смо сами,
у вечитој зими, што пролећа неће,
предани до краја судбини и драми,
у жаљењу губитка, у тражењу среће.
