KAKO DA KAŽEM “VOLIM TE”? – Slobodan Jevremović

Mislim i ne znam, ne umem da kažem, “Volim te” – to nije pravo, ne mogu da lažem, jer nije to hvala za tebe mila, to nije za više nego si bila, a mene iz tuga sasvim izvukla i vratila suncu, povratila tebi; sve davno poznato u novo isplela milošću svojom, ljubavlju vernom, od mene … Настави са читањем “KAKO DA KAŽEM “VOLIM TE”? – Slobodan Jevremović”

Mislim i ne znam,
ne umem da kažem,
“Volim te” – to nije pravo,
ne mogu da lažem,
jer nije to hvala za tebe mila,
to nije za više nego si bila,
a mene iz tuga sasvim izvukla
i vratila suncu, povratila tebi;
sve davno poznato u novo isplela
milošću svojom, ljubavlju vernom,
od mene učinila osobom nežnom,
osobom tvojom,
i mojom i tvojom…

I zato hoću, al’ reči nemam,
istinu reći, al’ više ne znam,
nemam ja reči lepših od ovih,
nisam pronaš’o izraza drugih,
pa pišem dve reči, nek’ nedovoljne,
bar deo prenesu ti osete voljne
moje za tebe,
samo za te
volim te …

(Bgd, 03.mart 2018)

COOKIE

Duša mi je kaplja morske pene, razasuta nad obalama. U tamnim bespućima moje oči izgubljene; Nasmešim se odjednom a ne znam kako. Pogled mi se razbistri, preleti spokojno, polako po travi, zaustavi na cvetu , reci koja žubori . Zašto, to ne znam, pticu ugledam u zraku ? Dok zamišljeno posmatram reku, maštam o nama, … Настави са читањем “COOKIE”

Duša mi je kaplja morske pene,
razasuta nad obalama.
U tamnim bespućima moje oči izgubljene;

Nasmešim se odjednom a ne znam kako.
Pogled mi se razbistri,
preleti spokojno, polako
po travi, zaustavi na cvetu ,
reci koja žubori .
Zašto, to ne znam,
pticu ugledam u zraku ?
Dok zamišljeno posmatram reku,
maštam o nama, o budućnosti;
Čekam,
a ti si daleko u izmišljenom svetu …

Dejan Ivanović

Bez stepenika

Ravnica svud široka polja sakrila drum naplju, kažu, vlada stud. Ravnica, kamena nigdje nigdje planine i nigdje brda do tebe da se popnem, nemam kuda. I stojim u mjestu na zamagljenom oknu stepenike ka nebu slikam jedan usamljen bijeli golub gledao me tužno i dugo prije nego u visine prhnu a ja i dalje u … Настави са читањем “Bez stepenika”


Ravnica svud
široka polja sakrila drum
naplju, kažu, vlada stud.

Ravnica, kamena nigdje
nigdje planine i nigdje brda
do tebe da se popnem, nemam kuda.

I stojim u mjestu
na zamagljenom oknu
stepenike ka nebu slikam
jedan usamljen bijeli golub
gledao me tužno i dugo
prije nego u visine prhnu
a ja i dalje u mjestu stojim
u kavezu kovanom od juče
zidova obloženih s danas
bez vrata koja vode u sutra.

Ravnica, prazan prostor
između zemlje i neba
napolju kažu zima vreba
tišina srebrom posula noć
tumaram pustim između
tražim stepenik da korak napravim
a ravnica, ravnica i stud
ledi mi korak, mrzne um
neko kuca o zamagljena okna
da li to bijeli golub dolazi
da mi pokaže do tebe put?

Ravnica, kažu da živim tu
ne znam ni kad, ni kako, ni zašto
ni u kojem košmarnom snu
stigoh u priču tu
priču u kojoj postoji stepenik
ali stepenik ka dnu

Ravnica, prazan prostor i ja
ne vidim nigdje nebeski svod
iako, kažu, nebo plavo je i dan vedar je
kažu da su mi oči tamne
i da sam odavno stara i troma
rekli su mi i kako se zovem
ali, ne sjećam se toga.

Ogrnuta velom zaborava
koračam ravnicom ili
smo tako izgleda dok u mjestu stojim
i stepenik u magli tražim
jedan, sasvim mali
da ti budem bliža bar
jedan krak, jedan dan, jedan san.

Ravnica, do neba prazan prostor
kažu da živim tu
i da hodam i da dišem,
rekoše i da pjesme pišem,
ne znam, ne sjećam se
samo tebe pamtim
jasno se sjećam
bio si moj krvotok
moj genetski kod
moja bit i moj smiso
vazduh koji se disao.

Bio, kažu, kako pitam,
ko sam onda ja ako si ti samo bio
ko je ova vrteška u sred ravnice
ima li u praznini stepenik
koji bilo spaja sa biće
stepenik koji maglu uma razgrće
i besmisao ka smislu vodi?

Ravnica i ja i prazan prostor
bez tebe, bez sutra
bez stepenika.

© Nevenka Savić Alispahić

“PLAVI PLAMEN” – Nena Miljanović

  Sve je to krasno To sa poezijom i ljubavlju i prepiskom Za divljenje je ta istrajnost i uzvišenost (Osma je godina već ovako) Skoro kao u Halilovom “Plavom Plamenu” Ali meni nedostaje prosta stvarnost Možda sam i fetišista (Ili je neki drugi mentalni poremećaj) Ne mogu da se otrgnem Od opsesivnih slika prostora u … Настави са читањем ““PLAVI PLAMEN” – Nena Miljanović”

 
Sve je to krasno
To sa poezijom i ljubavlju i prepiskom
Za divljenje je ta istrajnost i uzvišenost
(Osma je godina već ovako)
Skoro kao u Halilovom “Plavom Plamenu”
Ali meni nedostaje prosta stvarnost
Možda sam i fetišista
(Ili je neki drugi mentalni poremećaj)
Ne mogu da se otrgnem
Od opsesivnih slika prostora u kom živiš (bez mene)
Trebaju mi trivijalnosti
Da me potvrde
Ako ti dugme na košulji prišijem
Ili ako usnama taknem rub čaše iz koje piješ
Sve sitnice iz tvoje svakodnevice
(Ovo je bolesno)
Neka su samo navike
(Pristajem)
Navika je jača od odluke
I samo je drugo ime za ljubav
 
Kažeš
Neuporedivo sam ti više od bliske navike
Kuneš se
Da sam ti ovako daleka stalna gladna misao
I da je to najveće između dvoje
Ali
Ja ne verujem mislima mnogo
Tri puta na dan
U stanju su da same sebe poreknu
I da se onog u šta se kunu odreknu
Tvoje najdublje JA mi treba
Vrednije od fetiša i postojanije od misli
Tvoja ljubav (neki to zovu duša)
U nju da mi je useliti se
Da se pohranim
Ili sahranim
Skupa sa tvojim fetišima:
Mojim pesmama
 

СТРЕПЊА – Десанка Максимовић

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. … Настави са читањем “СТРЕПЊА – Десанка Максимовић”

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. Напишимо и сами неко своје промишљање или (о)сећање на тему “Чекања”… Јавно!

 

СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к’о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек’ ми не приђу ока твоја два.

© Десанка Максимовић

ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. … Настави са читањем “ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес”

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. Напишимо и сами неко своје промишљање или (о)сећање на тему “Чекања”… Јавно!

ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес

Кола га оставише пред бројем четири хиљаде четири оне улице североисточног предграђа. Још није било ни девет сати изјутра; човек је задовољно приметио упрљане платане, квадрате земље из којих су ницали, пристојне куће с балкончићима, апотеку која се налази поред њих, загасите ромбоиде фарбарске и гвожђарске радње. Дугачки и слепи болнички зид затварао је тротоар с друге стране; мало даље, сунчеви зраци су се одбијали о застакљене балконе. Човек помисли да ће ове ствари (сада произвољне и случајне и у случајном односу, као што бива у сновима) с временом, ако буде по вољи божјој, постати непроменљиве, неопходне и блиске. На излогу апотеке била су била постављена слова од мајолике – Breslauer ; Јевреји су потискивали Италијане који су били потисли Креолце. Тако је и боље; човек се није хтео дружити с оним људима који су му по крви били најближи.

Возач му је помогао да истовари кофер; нека жена расејаног или уморног изгледа најзад отвори врата. Не излазећи из кола, возач му је вратио један од уругвајских новчића који му је стајао у џепу још од оне ноћи проведене у хотелу „Мело“. Човек му пружи четрдесет сентавоса и помисли: „Морам поступати тако да се прикријем заборавом. Починио сам две грешке: дао сам му страни новчић, а затим показао да ми није свеједно што сам погрешио.“
Настави са читањем “ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес”

TI ZAISTA POSTOJIŠ – Slobodan Jevremović

Toliko ljubavi, nežne topline, toliko pažnje i razumevanja, koliko to umeš neznanom snagom sebe i glasa svoga iz duše preneti, da na trenutak pomislim da nisi stvarna…   Samo sam nekad u bajkama čitao o princezama dobrote ali iz snova… I nikada nisam, ni kao dečak, poverovao u bajke, ili u sve to, a ni … Настави са читањем “TI ZAISTA POSTOJIŠ – Slobodan Jevremović”

Toliko ljubavi, nežne topline,

toliko pažnje i razumevanja,

koliko to umeš neznanom snagom sebe

i glasa svoga iz duše preneti,

da na trenutak pomislim da nisi stvarna…

 

Samo sam nekad u bajkama čitao

o princezama dobrote ali iz snova…

I nikada nisam, ni kao dečak,

poverovao u bajke, ili u sve to,

a ni sada, skoro da kažem,

da tako ipak ne verujem …

 

Ali, verujem zato u tebe, mila,

verujem zaista da si stvarna,

moja princeza iz najlepše, istinske,

ali nikada napisane bajke …

 

Nenaviknut na toplinu reči,

ne osetivši radost onog predivnog,

iskrenog i sunčano toplog osmeha,

ostajem ponekad upitno zbunjen,

negde, i lebdim izmedju jave i sna …

 

I dodir samo blaženstva tvoga,

tvojih ruku me vraća u stvarnost …

Ti zaista, ja sada znam, ja sada vidim,

ti zaista postojiš, i za mene živiš,

mila moja …

                                  (Bgd, 01.mart 2018)

(Po motivima pesme “DOISTA POSTOJIŠ” – Seka Knežević)

Fotelja-Vlada Ilić

Kad namestiš dupe u fotelju,odmah zamisliš neku želju.Neznam od kog se drveta delja ta vaša fotelja,izgleda da je bolja.Ova moja ispunjava želje kao vc šolja.Do vaše se teško dolazi.Da bi se u nju selo,mora da se gazi.Moraš da zaboraviš rodbinu,drugare i prijatelje stare.Nekako ostadoh bez želje,da se domognem vaše fotelje

Kad namestiš dupe u fotelju,odmah zamisliš neku želju.Neznam od kog se drveta delja ta vaša fotelja,izgleda da je bolja.Ova moja ispunjava želje kao vc šolja.Do vaše se teško dolazi.Da bi se u nju selo,mora da se gazi.Moraš da zaboraviš rodbinu,drugare i prijatelje stare.Nekako ostadoh bez želje,da se domognem vaše fotelje

ONI – Dejan Ivanović

ONI (večita inspiracija) Oni su, ljudski otpad za recikliranje. Talog sociopolitičkog dna. Isplivali iz gustih pomrčina, pograničnih šuma i jazbina. Mašinerija, ogromnih praznih glava, širokih noseva. Bez prosvećenosti i skrupula. Nedostatak znanja iskazuju, ispuštanjem neartikulisanih glasova. Vrištanjem ispoljavaju, znake nemoći, bića nižih kompleksa. U susretu sa boljima. Psihopatologiju osrednjosti, tupavosti potkrepljuju spletkarenjem po kuloarima. Uzele … Настави са читањем “ONI – Dejan Ivanović”

ONI
(večita inspiracija)

Oni su,
ljudski otpad za recikliranje.
Talog sociopolitičkog dna.
Isplivali iz gustih pomrčina,
pograničnih šuma i jazbina.

Mašinerija,
ogromnih praznih glava, širokih noseva.
Bez prosvećenosti i skrupula.
Nedostatak znanja iskazuju,
ispuštanjem neartikulisanih glasova.

Vrištanjem ispoljavaju,
znake nemoći, bića nižih kompleksa.
U susretu sa boljima.
Psihopatologiju osrednjosti, tupavosti
potkrepljuju spletkarenjem po kuloarima.

Uzele ih gazde,
negativnim principom u najam.
Selekcijom najgorih osobina.
Zato se spremno dokazuju dodvoravanjem,
pokazivanjem primitivnih nagona.

Etiketiraju,
prave strukture lažne moći.
oblici postojanja, bez integriteta
Izmišljaju spletke uz pomoć satelita,
kasnije igraju kako im oni sviraju.

Hvalisavost,
ničim potkrepljenu ne maskiraju;
Već upotpunjuju manjkom ljudskosti.
Jeftinim nepristojnim gafovima,
dokazuju potkupljivost i slabosti.

Postadosmo svi
žrtve morbidnih strašila;
Progres i avangarda nestaju,
pred primitivizmom uzmiču polako.
Pamet se odliva preko granica daleko.

ONI,
savitljivi gmizavci, kameleoni;
Bujaju kao korov, zagađuju ekosistem.
Uvek me najviše plašila,
kriza morala i duhovna nemaština .

Sitni sati – boemska jutra Rade Mjatovic

Pred zoru me zednog prati zvezda s gorkog pojilista a u dusi sitni sati zazvekecu nigde nista Samo prazne ciste more uzdignute iznad tmine sto mi hladne telo pore ko nozevi od tisine Ogledam se u jutro muklo kisni covek oblak vuce nadamnom je vreme puklo i tisine silno huce Pa koracam tek da snujem … Настави са читањем “Sitni sati – boemska jutra Rade Mjatovic”

Pred zoru me zednog prati
zvezda s gorkog pojilista
a u dusi sitni sati zazvekecu
nigde nista

Samo prazne ciste more
uzdignute iznad tmine
sto mi hladne telo pore
ko nozevi od tisine

Ogledam se u jutro muklo
kisni covek oblak vuce
nadamnom je vreme puklo
i tisine silno huce

Pa koracam tek da snujem
kako plava zvone zvona
i nebesku pesmu cujem
sto treperi od iskona

Ja za senkom grabim nemo
druga sena prati mene
pa se pitam dal sam skreno
vijajuci uspomene