Hilandar – Ivana Zajić

Silna blaga neko ima, Dijamanta i safira, Bogatstvo je svim Srbima Porta svetog manastira. Hilandar je blago naše, Tekovina od davnina, U amanet ostaviše Da pamtimo oca, sina. Silne vatre plamen gori, Dušmani ga zapališe, Glas razuma svud se ori, Vredne ruke obnoviše.

Silna blaga neko ima,
Dijamanta i safira,
Bogatstvo je svim Srbima
Porta svetog manastira.
Hilandar je blago naše,
Tekovina od davnina,
U amanet ostaviše
Da pamtimo oca, sina.
Silne vatre plamen gori,
Dušmani ga zapališe,
Glas razuma svud se ori,
Vredne ruke obnoviše.

KOFER USPOMENA – Milovan Petrović

Na peronu kofer jedan zaboravljen ostao je otputov’o putnik negde i odneo svoje snove. Ostale su uspomene u koferu zaključane putnik vozom sreću juri veruje u bolje dane. Maštao je putnik tako sve dok voz mu nije stao došao u nepoznato a da ništa nije znao. U tuđini potrudi se da ostvari snove svoje a … Настави са читањем “KOFER USPOMENA – Milovan Petrović”

Na peronu kofer jedan
zaboravljen ostao je
otputov’o putnik negde
i odneo svoje snove.

Ostale su uspomene
u koferu zaključane
putnik vozom sreću juri
veruje u bolje dane.

Maštao je putnik tako
sve dok voz mu nije stao
došao u nepoznato
a da ništa nije znao.

U tuđini potrudi se
da ostvari snove svoje
a život je promicao
gubile se želja boje.

Jednog dana on se trže
kad se seti uspomena
al’ uzalud sve je bilo
jer kofera sa njim nema.

Kofer stari čekao je
svog vlasnika da se vrati
da pokupi uspomene
jer zna da za njima pati.

Milovan Petrović

KROŠNJE-Miroslav Krnjeta

Na povetarcu igraju grane prolazniku prikazuju predstavu lepote, divno lelujaju bez mane tiho šapuću menjaju živote. Te lepe čarobne krošnje kriju čistotu duše unutrašnje, kad ih vetar savija mirna muzika svira duša oseća,srce puno mira, čista šumska simfonija. Kad se okite prolećem u blistave zelene nošnje miris tek rođenog lista opija me, u vazduh polećem … Настави са читањем “KROŠNJE-Miroslav Krnjeta”

Na povetarcu igraju grane
prolazniku prikazuju predstavu lepote,
divno lelujaju bez mane
tiho šapuću menjaju živote.

Te lepe čarobne krošnje
kriju čistotu duše unutrašnje,
kad ih vetar savija
mirna muzika svira
duša oseća,srce puno mira,
čista šumska simfonija.

Kad se okite prolećem
u blistave zelene nošnje
miris tek rođenog lista
opija me,
u vazduh polećem
vuče me zelena pista,
dok očarano gledam
zelene krošnje.

A procvetali aprilski cvet
krasi na grani ptica sonet,
šta lepše postoji
slika hiljadu osećanja spoji.

Pogled se topi od zelenila
kroz grane do plavetnila
spajaju se nebo i krošnje,
gledam prizor,
osećam čarobno bojenje.

Sila nevidljivi ples
od početka igraju taj proces
oblače žuti pa zeleni dres,
grane tiho miruju
čekaju zelene haljine,
u krošnjama ne stanuje bes.

DIJALOG – RASPEVANI —— Marina Adamović

  Hej, zdravo koliko posla oko trave – čupam je  a ona trči za mnom i umnožava mi obrve zdravo hmmm evo i korena dobacuje mi mulj preko reda to je već nemoguće izdržati hej glava mi je puna i obaveza i kopriva nikako da obuzdam natprirodnu pojavu misliš – život? a…nisam sam… neko brblja … Настави са читањем “DIJALOG – RASPEVANI —— Marina Adamović”

 

Hej, zdravo

koliko posla oko trave – čupam je 
a ona
trči za mnom i umnožava mi obrve

zdravo

hmmm
evo i korena
dobacuje mi mulj preko reda
to je već nemoguće izdržati

hej

glava mi je puna i obaveza i kopriva
nikako da obuzdam natprirodnu pojavu

misliš – život?

a…nisam sam… neko brblja koještarije
ali iz kog dela džungle
poludeću –
ko je?

misliš smrt?

da…trebalo bi napisati i čitulju … samo da iščupam i ovu
onu… ne.. nijedan mi tekst nije na pameti

i ja sam umorna… a čitulju ti neću napisati..eto – jednostavno – ne

zvončići zvončići … budite u travi
radi upozorenja Brotiju i meni !
On i Broti? Ha! Nikada! Zvec

Obecanje

  Imah je na dohvat ruke Pamet moja bese brza Prevideh da srce trza Kasno je cujem samo zvuke Zanesen pricom svojom Mahao sam recima Zadivljen slicnosti tvojom Ne mogu te zvati mojom Okreni se opet ka meni Obecavam ne ces biti od soli Riba sam koja moli Zaplivaj samnom u Seni Video sam san … Настави са читањем “Obecanje”

 

Imah je na dohvat ruke
Pamet moja bese brza
Prevideh da srce trza
Kasno je cujem samo zvuke
Zanesen pricom svojom
Mahao sam recima
Zadivljen slicnosti tvojom
Ne mogu te zvati mojom

Okreni se opet ka meni
Obecavam ne ces biti od soli
Riba sam koja moli
Zaplivaj samnom u Seni

Video sam san u snu
Ugledo sam crno sutra
Proklinjo nova jutra
Probudjen na dnu
Ako je tesko i tebi
Provuci prste kroz kosu
Licem pokupi rosu
Zasto sretna bila ne bi ?

ОН ЈЕ ТУ – Андреја Ђ. Врањеш

  ОН ЈЕ ТУ                                                                                                                  Добрици Ерићу Видим га добротног, извири из старих дана, спусти се из неба ока, у тајну срока. На Гружи стихове лови, гледа како се љубе цвет и тишина, радује на најкраћи начин и када лежи он је висина. Месечином се смеје, Србијом корача у одори од радости, стихове смишља са … Настави са читањем “ОН ЈЕ ТУ – Андреја Ђ. Врањеш”

 

ОН ЈЕ ТУ

                                                                                                                 Добрици Ерићу

Видим га добротног,

извири из старих дана,

спусти се из неба ока,

у тајну срока.

На Гружи стихове лови,

гледа како се љубе цвет и тишина,

радује на најкраћи начин

и када лежи он је висина.

Месечином се смеје,

Србијом корача у одори од радости,

стихове смишља са осмехом,

зна језик птица, светлости луталица.

Настави са читањем “ОН ЈЕ ТУ – Андреја Ђ. Врањеш”

Док песму пишем – Петар Савић

    Док песму пишем ослабио je ветар, лишће се утишало и чује се само звук брода у даљини који своје пристаниште тражи.   Време је застало у бесконачности снова и само нека звезда нова далеко у свемиру негде се рађа.   Док песму пишем сенке се играју жмурке са светлошћу у искривљеном простору и … Настави са читањем “Док песму пишем – Петар Савић”

 

 

Док песму пишем

ослабио je ветар, лишће се утишало

и чује се само звук брода у даљини

који своје пристаниште тражи.

 

Време је застало

у бесконачности снова

и само нека звезда нова

далеко у свемиру негде се рађа.

 

Док песму пишем

сенке се играју жмурке

са светлошћу

у искривљеном простору

и понекад међусобно

не буду пронађене.

 

Сви људи су

безгрешни анђели,

Земља је рај,

и само по нека тамна душа

не буде излечена.

 

Док песму пишем

пролази зима,

сунце топлије сија

и само по која пахуља

остаје нетакнута.

 

Смисао се губи у бесмислу анализе

безбројних виђења структуре света,

али по која теорија постаје ми блиска.

 

Док песму пишем

у хаосу проналазим ред

и само по нека мисао

остаје нераспремљена.

 

Туга мирује у вакууму сећања

условљених емоцијама,

али само нова строфа може

организовати њихову складност.

 

Док песму пишем,

пролазећи кроз димензионалне

портале стварности и илузије,

отварајући нове хоризонте

старих резоновања,

организујем складност емоција

и почињем поново

пуним плућима да дишем,

лед у мени се отапа

док песму пишем.

 

 

 

 

NOĆAS SU JELENI TUŽNI – Milovan Petrović

Noćas su jeleni sami košute negde daleko noćas kraj reke tuguju one su tamo preko. Noćas je nebo vedro i bledi mesec se smeši jedna zvezda treperi treptajem jelene teši. Noćas je reka mirna voda ogledalo duše odraz jelena u njoj i snova koji se ruše. Milovan Petrović

Noćas su jeleni sami
košute negde daleko
noćas kraj reke tuguju
one su tamo preko.

Noćas je nebo vedro
i bledi mesec se smeši
jedna zvezda treperi
treptajem jelene teši.

Noćas je reka mirna
voda ogledalo duše
odraz jelena u njoj
i snova koji se ruše.

Milovan Petrović

GLOSA ZA … Nena Miljanović

    Kao u Preverovoj pesmi Pođi na trg gde kupuju roblje I nemoj kupiti okove za mene Ljubavi moja (već sam okovana tobom i pesmama) Mene na prodaju Ponudi sultanu il skupljaču perja Pevaću vladaru Il pijanom čergaru Sve dok me zbog pesme ( i zbog ljubomore) Javno ne pogube u nastupu gneva Jer … Настави са читањем “GLOSA ZA … Nena Miljanović”

 

 

Kao u Preverovoj pesmi
Pođi na trg gde kupuju roblje
I nemoj kupiti okove za mene
Ljubavi moja
(već sam okovana tobom i pesmama)
Mene na prodaju
Ponudi sultanu il skupljaču perja
Pevaću vladaru
Il pijanom čergaru
Sve dok me zbog pesme ( i zbog ljubomore)
Javno ne pogube u nastupu gneva
Jer stihujem njima
A pevam o tebi

Za kavez s papigom i šaku jagoda
Trampi me sa njima
I ne uzmi pticu nalik pesnikinji
A koja bi gnezdo u tvojim nedrima
Ubićeš je tugom što peva gluvome
Za lošu kopiju
Moju ljubav prodaj
A ako te ipak podseti na mene
Pusti da ugine ili je pokloni (prvom ko naiđe)
Neće joj zbog pesme polomiti krila
Niti je zgaziti obuzeti strašću
Što peva(m) o tebi…

…Neće stihovati nikada nijedna
Ptica ili žena
Ni jednom čoveku na zemlji pod nebom
Kako sam ja tebi
Moja gluva pesmo
Ti moja ljubavi

 

ОТИШАО ЈЕ * Душан Марковић

ОТИШАО ЈЕ Река, ливада, шума зелена, Роса, свежина, песма малена, Село, из оџака вије се дим, Планина и њихов син. Цветају ливаде, потоци жуборе, У зеленој шуми птице говоре, Окреће се камен воденице, Желео је то син Топлице. Жубори река на обали жара, Спрема ручак мајка стара, Прикладна чаша, песма се ори, Сина не може … Настави са читањем “ОТИШАО ЈЕ * Душан Марковић”

ОТИШАО ЈЕ

Река, ливада, шума зелена,
Роса, свежина, песма малена,
Село, из оџака вије се дим,
Планина и њихов син.

Цветају ливаде, потоци жуборе,
У зеленој шуми птице говоре,
Окреће се камен воденице,
Желео је то син Топлице.

Жубори река на обали жара,
Спрема ручак мајка стара,
Прикладна чаша, песма се ори,
Сина не може то да одмори.

Спусти се магла, почеше кише,
Диме оџаци све више и више,
Усамљени стоје Топлица и млин,
Далеко негде отишао је син.

Не чује се песма и не гори ватра,
Усамљена Топлица тужно то посматра,
Љутито дан почео да се крати,
Син нам отишао неће да се врати.

Ватру пали мајка у оџаку,
Где си дете сада на конаку,
Не дозволи да ти мајка пати,
Ајде сине ти се кући врати.

Дођи мајци још једном у крило,
Шта је сине, шта ли ти је било,
Својој мајци ајде одговори,
Шта је сине, шта те то умори.

____________________________
Душан Марковић *Куршумлија