Nije da ne volim – Мiško Pločić

Nije da ne volim da se ljubim
I da se zaljubim
Al još nisam našao onu pravu
Zbog koje bih izgubio glavu…

Nije da ne volim dodire i zagrljaje
I sve čari što ljubav daje
Ali prave nema na vidiku
Ne mogu da nadjem priliku…

A, voleo bih i ja da imam dragu
Lepu, slatku, simpatični i blagu
Da me dok šetamo drži pod ruku
A moja ruka da je na njenom struku…

Da me slatko, zaljubljeno gleda
Da me drugim devojkama ne da
Da drugaricama kaže ovo je momak moj
Ah, kako bih to voleo, joj…

Voleo bih da ima osmeh blagi
Da me njime gleda i govori dragi
Voleo bih i ja, ali prave nema
Nadam se da mi je sudbina sprema.

РАЗНИ ЉУДИ… – Андреја Ђ. Врањеш

РАЗНИ – ЉУДИ

–   Поједини могу  рутинерски, без емотивних потреса а камо ли некаквог колапса нанети зло, неправду другима, као да одлазе на пикник, њих не може ганути ни човек ни  бол.Такви газе живот а не живот њих. Гледамо готово свакодневно људе који се згражавају на других гадости а чине, једнако – исто.

–     Има и оних непријатно – пријатних, лепше јестати на дрек, него ли  њих  срести.

–    Неки верују у Бога  декларативно, као чланови библиотека који не читају.

–    Чести су и  они себе пуни,такви су најчешће не празни, него поразни.

Има разних људи, оваквих и онаквих, уметност и наука  су их  опсервирале подједнако, али можда  нико није толико величанствено  описао тихе мирне, ненападне као што их  је у својој песми ЉУДИ- СЈЕНКЕ опевао, овековечио  црногорски песник, Александар Ивановић. Задњи катрен песме ( ЉУДИ – СЈЕНКЕ) гласи:

И живе они тако, нечујни и невесели
и миле као сјенке, као вријеме и сати
и тек  кад умру, сломљени и увели,
објаве црни посмртни плакати,
да су и они са нама живјели.
Ти ненаметљиви, повучени људи често су таргетовани, на њима се сломе туђе подвале и хирови и могу они бити не зна се колико паметни они такви  постоје да плате прљаву цену. Због карактера којег  имају они ни не могу да предпоставе поступке других, обману схватају касније него што је касно. Увере се чак много после страдања колико  је ових све и зашто учествовали у срамном чину. Али постоје увек појединци, људске громаде који су баланс злу, они јесу ретки али их ипак има. ВЕЛИКАНИ.

ALFA I OMEGA-Miroslav krnjeta

Alfa i Omega
početak i kraj
iznad svih i iznad svega
otvara,zatvara epohe kosmičkog kruga
gde tvori i završava moćne sile galaktički događaj.
Jedino on postoji oduvek i zauvek
suveren svemira
jedinstven u celom svemiru,
neshvatljivo ljudskom umu neograničen
bez vremena i bez prostora
jer božja ruka sve kreira.
Preko nepoznate vansvemirske granice
vreme ne postoji,
samo za materiju prolaznu prašinu
nevidljiva granica stoji i otkucaj sata
vreme broji.

On prouzrokuje da postane
On prouzrokuje da nestane
početak i svršetak
prvi i poslednji.
Koji jest,koji beše,koji dolazi,
svedržitelj
sve što je bitno,suština i bit,
put,istina,ljubav,život,smrt,
božja ruka povezuje svaku nit.
Van prostora i vremena
pored naših srca a daleko na prestolu
večna tajna čoveku,
sila tvorca moć svemirom nosi
stvaranja i uništenja nedokučivu apoteku
i ništa o kristalno čistoj svetlosti
neće slučajno saznati neko.
rađa i gasi zvezde
drži kosmički točak sudbine
kroz koji božanske energije jezde,
putuju svetlom zvezdana polja hrane
silaze do zemaljske flore i faune
sve živi od ljubavi svetle topline
i vraća se ocu na tronu vasione.

Gospod reče:Ja sam onaj što jest
jedini bog osim mene drugoga nema.
Doći će sa oblacima i ugledaće ga
svako oko i zaplakaće zbog njega
sva plemena zemaljska
ima ključeve od smrti i pakla.
Gospodar svih elemenata u prirodi
neuporedivi zakonodavac,sudija,arhitekta,
beskrajna ljubav,izvor svih izvora ljubavi,
sa ljubavi svet izbavi,ceo svemir pravi.
Alfa i Omega
početak i kraj,
završava i počinje
svetlo novog kruga
gde je kraj tu je i rađanje.
Božjom rečju stvoren svet
Božanski logos stvara iz ničega,
životni pokretni princip sveukupne prirode
sveti duh koji je iznad materije
Bog Otac nestvoren,bespočetan,večan.

Zovi me noćas – Miško Pločić

Hajde, zovi me noćas u tri
Kad budu zaspali svi
Kad noć obavije tama
Zovi me da ne budeš sama…

Pozovi me noćas iako je kasno
Da radimo nešto lepo i strasno
Pozovi me noćas oko tri
Da uživamo u lepoj noći mi…

Pusti radio da lagano svira
Nek se peva pesma što u srce dira
Da plešem priljubljeni jedno uz drugo
Nek ova noć traje dugo dugo… Dugo…

Pozovi me noćas, i ljubi me i mazi
Da osetim dodir tvoj kako kroz
Mene prolazi
Oko moga vrata svoje ruke svij
Usne svoje u mojima skrij…

МЕДАЉОНИ – Андреја Ђ. Врањеш

МЕДАЉОНИ .

АКОРД  ТИШИНЕ

Мирис ведрине,
небо од јутра
и  сан.

ДУГА

Светлости тајна,
у капи кише.

ЖЕНСТВЕНОСТ

Нежност,
с лепотом у тону.

МИЉОКАЗИ

Одговори,
колико је остало,
до циља утехе.

СУЖАЊ ТУЖНИ

Моли  се времену,
да га ослободи,
мртав да умре,
испод пола Сунца.

ДВОЈЕ

Месец и  звезде,
тамни бескрај чуде.

Настави са читањем “МЕДАЉОНИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ – Драгојло Јовић

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу носе
Као душе наше далеке

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови које, куде
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

ГОВОР ПЕСНИКА – Драгољуб Миладиновић Дади – Промоција књиге

 

 

 

 

 

 

 

 

ГОВОР ПЕСНИКА

Кажу пријатељи
одавно ниси изговорио
доброту своје мисаоности
и
лепоту истине
твојих поимања порука живота

Oкупљеном шароликом свету
који верује да верујем
у трајне вредности душе
говорио сам срцем
и
несебично им поклањао
део свог живљења искуства
кроз искушења…

и вадио балване из својих
и брисао труње из њихових очију…

и говорио о љубави, поверењу,
дружењу, пријатељству…
о неуништивој правој вери
која нас одржава…

говорио сам надахнуто
верујући у сваки свој стих
који сам дуго и проверено
изговарао и записивао…

и било је аплауза,
уздаха,
раширених очију
и по нека суза…

на крају су сви отишли
неки држећи се за руке
други замишљени
многи насмешени и са већ
заборављеним тренутком
проведеног времена

остао сам
сам
песник обешен о сопствени (стих)

(C) Драгољуб Миладиновић Дади

БАЦИ ПЕСАК У ОЧИ – Љубодраг Обрадовић

 

БАЦИ ПЕСАК У ОЧИ

Баци песак у очи
Пре него што исцури
Оном ко ће да посведочи
Да страст у срећу жури

Баци песак у очи
Оном срцу од леда
И радуј се самоћи
Љубав те ионако не гледа

БЛИЗАК У ТРАЈАЊУ – НАШ – Андреја Ђ. Врањеш

 

БЛИЗАК У ТРАЈАЊУ – НАШ

Између вјетрова и вијекова Гламоч је у колијевци од борова трошио и троши своје вријеме објављивано тугом, јер више су његови житељи паћеници били у бескрају времена и догађаја, чудећи се свакојаком пасјалуку који их ето није могао ко зна због чега и зашто заобићи , мало је у њиховом студном животу бивало веселог. Човијек је на ову висораван дошао из муке да је муком брани и одбрани. Мука је овдје образ свијетли, занос и суштина живота,метафора части, најдивнија људска потреба да се остане слободан. Склоњен у врхове, вјерујући да ће се тако сачувати он и његов народ од харачлија разних и силника који су жељели да га имају у власништву,да од њега отимљу што се отети може,да вријеђају и скрнаве љепоту његову , све до данас овај поднебески градић проводи вјечност. Неодољив вјештином опстајања у неистраженој љепоти својој ,зимама омеђен заједно са селима живи само његово трајање у красу и пољу којега горштаци воле судбинама својим.Од њега живе,на њему се рађају и умиру оно је етика и естетика. А шума најљепша истина, успрвна љепота која се уздиже изнад људи и успомена.Постоји вјеровање проткано у легенду која се преноси да је од дрвета са овог поднебља направљена Страдиваријева виолина,ако и није лијепа је жеља.На узнешеном пољу испод звијезда рођен је оперски геније Мирослав Чангаловић.Овдије се игра најјачи шах шире. Као што је Ливно звук придобило љепотом гласова овдје је тишина пронашла мјеру,и коло је овдије НИЈЕМО .У тишини се размишљало вијековима,зато су људи бистрином ума једино умјели и могли одмарати тежину живота својих. Духовити какви јесу , спремни за шалу, шалом су разбијали истину,а истина њих, истина је у висинама нашим црвена од крви, гинуло се да би се живјело.Остављали су смерни оријаши из ,,овијех страна“кости своје по земаљском шару,неки као пребјегли Аустроугарски војници у редеве српске Краљевске војске,гинули су са својом браћом заједно на Солунском фронту за слободу и ведрину живота мајчице Србије. Постамент херојству на Козари, Сутјесци, Неретви и ко зна гдје све још не, направише тијелима и дјелима.Хероји се рађају из немира ових људи, као судбина,хероика и трагика , као природна појава,као киша, снијег,као Сунчеви зраци,као планински извори,као модра јутра. Љубав се овдије дијелила одувијек сиромаштвом, топлим као кора` јечменог хљеба и човијек није тајна, овдје се кали зимама грубим, најзеленије прољеће овдије се буди , одјекује ехо стијењем и камењем, завијет ПАТРИЈАРХОВ: ,,БУДИМО ЉУДИ“Дао је овај крај многа паметна имена ,велике инжењере,љекаре,умјетнике и стручњаке на понос роду и своме завичају.ГЛАМОЧ ЈЕ ИСТИНА КОЈА СЕ ВОЛИ.

ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ

ŠETAJ MALO DRUŽE-Miroslav Krnjeta

Ne poznaješ mirise cveća
a sudiš šta je nesreća a šta sreća
ne znaš ni kako se pali sveća
a govoriš sve je trulež i kanta smeća.
Imaš velika znanja sveta
ali ne vidiš kako lipa cveta,
sve znaš a ne znaš ništa
nemaš hrabrorsti da skreneš sa puta
da zaviriš levo i desno
osetiš lepo,a ne da grmiš samo besno.
Šetaj malo kroz vatru malo po ledu
oseti neuništivu ljubav,oseti mračnu bedu,
šetaj predelima mraka i svetla
videćeš i crnog i zlatnog petla.
Šetaj otvorenog uma
otključaj zaključana čula
videćeš nema samo ravnog zelenog druma
da ima svetla i nade a ne samo bola.
Pusti ljude neka govore na papiru
neka ostave srce u peru
slovima naslikaju životnu eru
jer reči i dela nikad ne umiru.
Nemoj olovkom ubijati ljude,nadu,boga,
svet živi a u nebesa nije kročila tvoja noga.
Razumem tvoj trn bola i tuge
hodao sam jarugama smrti i kuge,
ali dirnuo sam šareno svetlo duge
osetio vozove crne i svetle pruge.
Gledaš dole ali pogledaj malo gore
videćeš da i tamo postoji nepoznato more
nije sve zemlja i grob
pa nisi čoveče ispranog uma rob.
Mrtva usta ne pevaju
mrtvi ljudi ne sanjaju
kao mi ne piskaraju,
u nekim drugim sobama stanuju,
tu gde gledaš nema reči
život i bog se ne slave
sklapaju se večno umorne oči,
a ti živ sudiš olovkom pognute glave.
Srce ti je u kavezu gneva
zato ogorčeno i tužno peva,
ali to si ti mili čoveče
ne gledamo svi isto zvezdano veče.
Ostavi se groblja i razočaranosti
dozvoli zaleđenoj duši tople svetlosti,
oseti talase druge duše
jer i njih mračne misli guše.
Skini gorčinu sa duše,izuj sjajne cipelice,
pa zagazi bos preko hladne oranice
preskoči tu nerazumevanja granice
naći ćeš se u zlatnim poljima pšenice.
Ne sudi mi prijatelju
ne očekujem da me razumeš
ne gazimo istu zemlju,
iz svojih cipela na mene gledaš.
Zato opet kažem šetaj druže
jer nisi ispod moje kože.
Šetaj i osluškuj srca čula
nećeš galamiti nema ništa,
shvatićeš da u ovoj kući
bez granica
ima apsolutno svašta.