ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ – Драгојло Јовић

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу носе
Као душе наше далеке

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови које, куде
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

ГОВОР ПЕСНИКА – Драгољуб Миладиновић Дади – Промоција књиге

 

 

 

 

 

 

 

 

ГОВОР ПЕСНИКА

Кажу пријатељи
одавно ниси изговорио
доброту своје мисаоности
и
лепоту истине
твојих поимања порука живота

Oкупљеном шароликом свету
који верује да верујем
у трајне вредности душе
говорио сам срцем
и
несебично им поклањао
део свог живљења искуства
кроз искушења…

и вадио балване из својих
и брисао труње из њихових очију…

и говорио о љубави, поверењу,
дружењу, пријатељству…
о неуништивој правој вери
која нас одржава…

говорио сам надахнуто
верујући у сваки свој стих
који сам дуго и проверено
изговарао и записивао…

и било је аплауза,
уздаха,
раширених очију
и по нека суза…

на крају су сви отишли
неки држећи се за руке
други замишљени
многи насмешени и са већ
заборављеним тренутком
проведеног времена

остао сам
сам
песник обешен о сопствени (стих)

(C) Драгољуб Миладиновић Дади

БАЦИ ПЕСАК У ОЧИ – Љубодраг Обрадовић

 

БАЦИ ПЕСАК У ОЧИ

Баци песак у очи
Пре него што исцури
Оном ко ће да посведочи
Да страст у срећу жури

Баци песак у очи
Оном срцу од леда
И радуј се самоћи
Љубав те ионако не гледа

БЛИЗАК У ТРАЈАЊУ – НАШ – Андреја Ђ. Врањеш

 

БЛИЗАК У ТРАЈАЊУ – НАШ

Између вјетрова и вијекова Гламоч је у колијевци од борова трошио и троши своје вријеме објављивано тугом, јер више су његови житељи паћеници били у бескрају времена и догађаја, чудећи се свакојаком пасјалуку који их ето није могао ко зна због чега и зашто заобићи , мало је у њиховом студном животу бивало веселог. Човијек је на ову висораван дошао из муке да је муком брани и одбрани. Мука је овдје образ свијетли, занос и суштина живота,метафора части, најдивнија људска потреба да се остане слободан. Склоњен у врхове, вјерујући да ће се тако сачувати он и његов народ од харачлија разних и силника који су жељели да га имају у власништву,да од њега отимљу што се отети може,да вријеђају и скрнаве љепоту његову , све до данас овај поднебески градић проводи вјечност. Неодољив вјештином опстајања у неистраженој љепоти својој ,зимама омеђен заједно са селима живи само његово трајање у красу и пољу којега горштаци воле судбинама својим.Од њега живе,на њему се рађају и умиру оно је етика и естетика. А шума најљепша истина, успрвна љепота која се уздиже изнад људи и успомена.Постоји вјеровање проткано у легенду која се преноси да је од дрвета са овог поднебља направљена Страдиваријева виолина,ако и није лијепа је жеља.На узнешеном пољу испод звијезда рођен је оперски геније Мирослав Чангаловић.Овдије се игра најјачи шах шире. Као што је Ливно звук придобило љепотом гласова овдје је тишина пронашла мјеру,и коло је овдије НИЈЕМО .У тишини се размишљало вијековима,зато су људи бистрином ума једино умјели и могли одмарати тежину живота својих. Духовити какви јесу , спремни за шалу, шалом су разбијали истину,а истина њих, истина је у висинама нашим црвена од крви, гинуло се да би се живјело.Остављали су смерни оријаши из ,,овијех страна“кости своје по земаљском шару,неки као пребјегли Аустроугарски војници у редеве српске Краљевске војске,гинули су са својом браћом заједно на Солунском фронту за слободу и ведрину живота мајчице Србије. Постамент херојству на Козари, Сутјесци, Неретви и ко зна гдје све још не, направише тијелима и дјелима.Хероји се рађају из немира ових људи, као судбина,хероика и трагика , као природна појава,као киша, снијег,као Сунчеви зраци,као планински извори,као модра јутра. Љубав се овдије дијелила одувијек сиромаштвом, топлим као кора` јечменог хљеба и човијек није тајна, овдје се кали зимама грубим, најзеленије прољеће овдије се буди , одјекује ехо стијењем и камењем, завијет ПАТРИЈАРХОВ: ,,БУДИМО ЉУДИ“Дао је овај крај многа паметна имена ,велике инжењере,љекаре,умјетнике и стручњаке на понос роду и своме завичају.ГЛАМОЧ ЈЕ ИСТИНА КОЈА СЕ ВОЛИ.

ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ

ŠETAJ MALO DRUŽE-Miroslav Krnjeta

Ne poznaješ mirise cveća
a sudiš šta je nesreća a šta sreća
ne znaš ni kako se pali sveća
a govoriš sve je trulež i kanta smeća.
Imaš velika znanja sveta
ali ne vidiš kako lipa cveta,
sve znaš a ne znaš ništa
nemaš hrabrorsti da skreneš sa puta
da zaviriš levo i desno
osetiš lepo,a ne da grmiš samo besno.
Šetaj malo kroz vatru malo po ledu
oseti neuništivu ljubav,oseti mračnu bedu,
šetaj predelima mraka i svetla
videćeš i crnog i zlatnog petla.
Šetaj otvorenog uma
otključaj zaključana čula
videćeš nema samo ravnog zelenog druma
da ima svetla i nade a ne samo bola.
Pusti ljude neka govore na papiru
neka ostave srce u peru
slovima naslikaju životnu eru
jer reči i dela nikad ne umiru.
Nemoj olovkom ubijati ljude,nadu,boga,
svet živi a u nebesa nije kročila tvoja noga.
Razumem tvoj trn bola i tuge
hodao sam jarugama smrti i kuge,
ali dirnuo sam šareno svetlo duge
osetio vozove crne i svetle pruge.
Gledaš dole ali pogledaj malo gore
videćeš da i tamo postoji nepoznato more
nije sve zemlja i grob
pa nisi čoveče ispranog uma rob.
Mrtva usta ne pevaju
mrtvi ljudi ne sanjaju
kao mi ne piskaraju,
u nekim drugim sobama stanuju,
tu gde gledaš nema reči
život i bog se ne slave
sklapaju se večno umorne oči,
a ti živ sudiš olovkom pognute glave.
Srce ti je u kavezu gneva
zato ogorčeno i tužno peva,
ali to si ti mili čoveče
ne gledamo svi isto zvezdano veče.
Ostavi se groblja i razočaranosti
dozvoli zaleđenoj duši tople svetlosti,
oseti talase druge duše
jer i njih mračne misli guše.
Skini gorčinu sa duše,izuj sjajne cipelice,
pa zagazi bos preko hladne oranice
preskoči tu nerazumevanja granice
naći ćeš se u zlatnim poljima pšenice.
Ne sudi mi prijatelju
ne očekujem da me razumeš
ne gazimo istu zemlju,
iz svojih cipela na mene gledaš.
Zato opet kažem šetaj druže
jer nisi ispod moje kože.
Šetaj i osluškuj srca čula
nećeš galamiti nema ništa,
shvatićeš da u ovoj kući
bez granica
ima apsolutno svašta.

У ВРЕМЕНУ … – Андреја Ђ. Врањеш

 

У  ВРЕМЕНУ

Птице се радују летом,
у себи изгубљени човек се не радује,
нити у надањима.

Ако птице небо изгубе ,
ако падну испод свог искуства,
постаће сестре кокошима.

Треба узверовати  да до удеса неће и доћи,
када посматрам кокоши,увек се  запитам ,
да ли знају  да су некад оне птице биле?

Настави са читањем “У ВРЕМЕНУ … – Андреја Ђ. Врањеш”

LEPOTA NERAZUMEVANJA —- Marina Adamović

Pesniče dragi, opčinjavaš me..
znaš?
Šta sam postigla u životu? Šta?
Rodila se, umirala, et cetera, et ce
te
ra
po uobičajenom toku bitisanja..
ali
sada sam konačno shvatila
ništa se na dâ ob-jas-ni-ti
ništa
sem slabog drhtanja tla
pod kojim smo

ti
i
ja?

ili
ne mogu nam opisati
ali i
opčinjenost
drhti!

tajna je tajna nad taj
nama -a reč je grob?
Da

“У КОШУЉИ НОСИМ МЕСЕЦ” Борисава Боре Благојевића у Крушевцу

У среду, 18. децембра 2019. године у Крушевачком позоришту у 18:00 сати, одржана је промоција збирке љубавних песама Борислава Боре Благојевића „У кошуљи носим месец… In Hend trage ich Mond“. Програм промоције је осмислила и водила Светлана Ђурђевић. Промовисали смо двојезичну књигу, на српском и немачком језику, а поред аутора, о књизи је говорио Љубодраг Обрадовић – песник и председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и рецензент књиге, а песму Сродне душе на немачком и српском казивала је Јована Марковић. За музички тренутак постарали су се: Елена Ерић (клавир) и Градимир Карајовић (усна Хармоника). У Другом делу традициналних ПЕСНИЧКИХ СУСРЕТАЊА, у програму који су осмислили и водили Љубодраг Обрадовић и Јована Марковић, присутни песници говорили су своју поезију. А говорили су: Мирослав Мирјански, Даница Рајковић, Мирослава Смиљанић, Мирослав Живановић, Милош Ристић, Душка Ерић, Елена Ерић, Боривоје Бора Видојковић, Бранко Ћировић Ћира, Слађана Бундало, Данијела Јевремовић, Драгојло Јовић, Ратко Тодосијевић Баћо, Драган Тодосијевић, Живојин Манојловић, Дејан Милошевић, Светлана Ђурђевић, Градимир Карајовић, Невена Нинковић, Милосав Ђукић Ћука, Првослав Пендић Пенда, Горан Арсић, Ненад Накић, Братислав Спасојевић Бата, Јована Марковић, др Раде Биочанин, и Љубодраг Обрадовић. Слике на Фејсбуку

 


Борисав Бора Благојевић




Јована Марковић




Светлана Ђурђевић, Борисав Бора Благојевић и Љубодраг Обрадовић

SUDBINA

Pojavih se na određenom mestu
u nepogrešno vreme leta.
Rekli su mi: “Čekaj.”
Jesam, jesam, bez problema.
Posle više čudesnih sati
ustala sam i krenula.
Na to su mi ponovili:
“Čekaj, čekaj, molimo, sačekaj.”
“Sve je u redu,
oprostite, čekam.”
Sledećeg dana,
repriza prethodnog.
Jasno je, jasno,
ja sam nestrpljiva.
Zabavljam se, vadim misli,
dobacujem ih drugoj strani.
Onda sam videla redove ispred
i nekoliko istih grupica iza.
Učtivo sam pitala:
“I vi čekate nešto?”
Skupa je odgovorilo mnogostru
ko čuđenje jedine mene:
“Da, tebe, tebe,
nastavi, plači.”

NE PAMTIM, NE

 

Ne pamtim ljude
ni događaje
najslabije one
što su mi pružali ruke i
odigravali se najinspirativnije

Suši se trava
i lišće vene
a
ja
još ne vidim ništa
osim što
nazirem da-
kopriva
peče
i ukazuje
na…

bila si
ostala
tama-nad
-tamama
ni sebe nisi upamtila
da
da
iz glupog
poverenja
u šta? kog? Tog???
oh…
nečega se sećaš…žao mi je
žao
bu-da-la-naj-mrač-ni-ja
ja

kamin(n)gs