СРЕМ ПЛАНЕТА – Андреја Ђ. Врањеш


СРЕМ  ПЛАНЕТА

 Банету Радивојевићу.

 

Кад човек умре,
можда смо га знали,
можда смо тад ближе били мали,
а можда смо га познавали велики?
Какви год да смо били тада,
човек је сваки она нада.
Кад човек умре,
за собом остави траг,
умро је човек шаљив, драг,
на Сави био је део воденог цвета,
знала га је СРЕМ планета,
кад човек од некуд у живот бане,
у њему свој постоји,
да свој у њему као сат стане

Настави са читањем “СРЕМ ПЛАНЕТА – Андреја Ђ. Врањеш”

Zmajevo gnijezdo – Sanja Lukić

Zmajevo gnijezdo 

Još sam sjaj zenice oka tvog,
nedosanjan san mjeseca nad obalom.
Pjena talasa ostala na stijeni
minut čekanja u vječnosti sto blijedi.

Još sam uzdah u tvojoj duši
ona nit izmedju jave i sna.
Još sam nemir tvog dana
tvoja noć neotpjevana.

Još sam sjaj zenice oka tvog

Krin u gnijezdu zmajevom.

(C) Sanja Lukić

ЛУТАЛИ СМО ДУГО – Љубодраг Обрадовић

ЛУТАЛИ СМО ДУГО

Лутали смо дуго,
перонима среће.
И држали се за руке,
а гледали друго,
можда црње цвеће.
И слатке нам биле муке.

Љубав на силу,
хтели смо за нас,
али гром нас отера даље.
Ја спазих вилу,
ти твога пса,
па сад, нико се не каје.

Настави са читањем “ЛУТАЛИ СМО ДУГО – Љубодраг Обрадовић”

СРЦЕ ОД СТАКЛА- Душан Комазец

Пролеће наше под ноге бацила си
и моје срце као парче стакла
што се у бисере расу, ал’ ниси
срећу нашла, јер твоје није такла
ни туга, ни ведрог дана обриси.

(C) Душан Комазец

ЛУТАЛИЦА – Весна Стојковић

ЛУТАЛИЦА

Лутала сам  дуго пољима широким,
газила сам стазе и гoлe стрњике.
И ходала  по браздама дубоким,
Сабласне сам сенке претварала у слике.

Уморне ми очи гледале у небо,
Дрхтавом сам руком исписала риме.
Наздрављала болу, са вином и хлебом.
Осећала немир како заводи ме.

Пратила сам месец, тог лудог сањара,
док ми се смешио мангупски с висине.
А хиљаде звезда у ритму дамара,
лебделе су небом попут паучине.

Настави са читањем “ЛУТАЛИЦА – Весна Стојковић”

ПОДУЈЕВО – Мирко Крстовић

ПОДУЈЕВО

Често ме из дубоког сна
Сећање на родни град пробуди,
Често се пред зору запитам
Каквих то на свету има људи.

Испред старинске родне ми куће
Где дуд и кестен раширили гране,
И покрај старог бунара крај плота
Проводих своје младалачке дане.

Ту,  у маленој кући од грађе
У дворишту пуном дечачких жеља,
Ту у милом граду,  крај реке Лаба.

Осташе сећања на безброј пријатеља
Безбрижних наших школских дана,
Сети се срце, сетно и пуно туге
Летњих ноћи и игранки код руте.

У прелепој дискотеци крај пруге
После игранке, пред цичу зору,
Док наш град мирним сном одмара
Ишли смо по питаре у пекару Ајдара.

У то време,  за боље нисмо знали
Па уживасмо срећни сваког дана,
Крај цркве на брду, на сабору
И у посластичари, код Пеливана.

Нико од нас није више у том граду
Души сетној скоро  да нема лека,
Док нам сунце слободе не гране
Подујево тужно, крај Лаба нас чека.

Настави са читањем “ПОДУЈЕВО – Мирко Крстовић”

ВАГОНИ ПАТЊЕ  ПУТУЈУ – Латинка Ђорђевић

ВАГОНИ ПАТЊЕ  ПУТУЈУ

Зашивених несаница
вагони патње путују.
Шапућу улоге,
планове, жеље
малог дана.

Шурују са животом
будећи зло
непрестано.

Неста косца
на ливади,
босих ногу
по  падини,
тихих чежњи
румених латица,
врцавих ноћи
свитаца.
Настави са читањем “ВАГОНИ ПАТЊЕ  ПУТУЈУ – Латинка Ђорђевић”

ЧУВАР СЕЋАЊА – Душан Комазец

Дах слободе у твојим зенама.
Из мојих суза лако крочива
уморна, хоће да одпочива
на стази која стреми сенама.

Руди тишина, а ти пристала
да будеш чежња прошлим сновима,
дах лажне наде неким новима
и на растанку сва си блистала.

Стремиш ка сунцу, а ја остајем
чувар сећања лепих и тужних.
Кад’ се присетим будућих тужних,
тужан са њима и сам постајем.

Настави са читањем “ЧУВАР СЕЋАЊА – Душан Комазец”

ЖИВОТ НА КРАТКОЈ ТРАЦИ – Андреја Ђ. Врањеш

ЖИВОТ НА КРАТКОЈ ТРАЦИ

Зумба је био кликераш из најмање два разлога, први, од Бога је добио блистави ум а кад он поклања то je онда лепота, други необичнији разлог, умео је из висине са дистанце кликером погодити онај на земљи толико вешто да би стакленац од силине ударца пукао, при том би дечак весео узвикнуо зумба.Тако је Зумба и добио надимак. Црн, вижљаст био је у свету међународног криминала познат, рекло би се саркастично признат.Али оно што је доминирало његовим карактером, остао је до краја аутентичан, непредвидивих решења, да је не само понашањем већ и принципима којих се држао котирао високо у различитим круговима. Полицајцима европских метропола, зна се да су то виспрени и интелегентни типови, као таквим задавао је проблеме, ипак осетило се између ових хладно смирених, прећутно дивљење, постојала је колективна симпатија, нису могли да му се не диве.Зумба је имао кодекс понашања, није хтео испод одређених лимита ни да се насмеје имао је реноме. У авионском путовању изнад Атлантика једном од својих бравурозних потеза којих је имао увек Зумба је неутралисаао отмичаре и поред рањеног копилота и пилота, безбедно и без помоћи спустио је авион. Влада те земље му је дала награду од два милиона долара, Зумба је новац туто предао удружењу слабовидих, отац му је после несреће давно некада на послу ослепио, био је то гест чисте душе према несрећним људима. Настави са читањем “ЖИВОТ НА КРАТКОЈ ТРАЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”

УЛИЦА – Дејан Милошевић


УЛИЦА

Корачам улицом знаном
Том танком линијом
Наспрам чудесног универзума.
Остављам трагове, исписујем прошлост,
Тражим путоказ свог одбеглог разума.
Кишна је моја улица,
По трави јутарња роса,
А душа – сломљена крила недужних птица
И моја судбина влажна и боса.
Молим се, очи ми сузне,
Рука већ спремна са три стегнута прста.
На крају улице видим чудесну светлост
У облику крста.
Сад лакше је души,
Разлетеше се птице.
Душа не боли, не гуши.
То је тај крај улице
И вечност која се никад не разруши.

© Дејан Милошевић

Ова песма настала је у јеку короне, 14.11.2020. године