ПОДУЈЕВО – Мирко Крстовић

ПОДУЈЕВО

Често ме из дубоког сна
Сећање на родни град пробуди,
Често се пред зору запитам
Каквих то на свету има људи.

Испред старинске родне ми куће
Где дуд и кестен раширили гране,
И покрај старог бунара крај плота
Проводих своје младалачке дане.

Ту,  у маленој кући од грађе
У дворишту пуном дечачких жеља,
Ту у милом граду,  крај реке Лаба.

Осташе сећања на безброј пријатеља
Безбрижних наших школских дана,
Сети се срце, сетно и пуно туге
Летњих ноћи и игранки код руте.

У прелепој дискотеци крај пруге
После игранке, пред цичу зору,
Док наш град мирним сном одмара
Ишли смо по питаре у пекару Ајдара.

У то време,  за боље нисмо знали
Па уживасмо срећни сваког дана,
Крај цркве на брду, на сабору
И у посластичари, код Пеливана.

Нико од нас није више у том граду
Души сетној скоро  да нема лека,
Док нам сунце слободе не гране
Подујево тужно, крај Лаба нас чека.

Настави са читањем “ПОДУЈЕВО – Мирко Крстовић”