Добродошли!
ПОЕТА ЦЕЛОГ СВЕТА
Од велике земље учио да воли,
стиховима пробуђена нежност ,
награђен лепотом,
прескочио вечност.
Блудом занет, отварао зоре,
грешној руци налазио луку,
стихове најлепше исписао своје,
испод груди на узаном струку.
А да песме нове,
не варају сиже,
намигнула она,
спусти песму ниже!
О говору тела,
још те песме нема,
да у њој бар мало,
керуше не дрема?
Настави са читањем “ПОЕТА ЦЕЛОГ СВЕТА – Андреја Ђ. Врањеш”
Ćale me se gadi
što se uopšte rodi
keva suza lije
gadniji sam od zmije.
Matori se hvata za glavu
a lice mi video nije,
keva odmah lekove pije
a ništa braćo bilo nije.
Šta god radio uvek sam gad
lutrija ili neki nerad
dobio ili izgubio kuću
dali mi žig za raspikuću.
Gurao kolica kroz život
gledao u prazno čekao obrt
ali nikada ta reka tekla nije
za žuljave ruke od turpije.
Od muke sam radio i pio brate
borio se i trpeo nokaute,
a setili se posle dvadeset godina
da u magli gorila imaju sina.
Sude mi da srce nemam
jer sam pijanac kome doza treba,
suzu puštam idem da lutam
a bitangi ne treba hleba.
Sećate se kad sam pušten niz oluk u bujicu
zašto sam poljubio i zagrlio ulicu,
jedno znam nosim i moj i vaš krst
na šahtu sam popljuvani basist.
Ali ja i dalje sudije teram
kakav takav borbu vodim,
nisam kravata ali ratujem živim
a Gospod odlučuje koliko cirkuliram.
ОНА СПАВА
Гледам је: нестварна, лепа… спава
као да јој је сан постао јава
а коса, коса смеђа
разлила се, милује јој леђа.
Она дише дубоко, лагано… усне пући
већ осећам дах и пољубац врући
и на њу све мирише…
а она и даље лагано и мирно дише.
зора која руди.
Она сада дубоко дише. Она сања…
Да ли то сања моја миловања ?
Или она можда жуди
да јој пољубац спустим на вреле груди ?
Она спава, она сања, она жуди…
А чаролију сна однеће зора која руди.
Дуле Пауновић
| ДОМАЋИНСКА Немам ти ја кад Душо То Сат и два Ја сам ти домаћин човек Ако може петнаест минута Из опанака Уз дувар Уз дирек Па да се ради © Спасоје Ж. Миловановић |
РЕПЛИКА Нисам ја, за тебе, душо! Не могу ти ја то, онако с ногу, за пет, десет или петнаест минута…Ја сам за тиху летњу ноћ, звездану постељу, па натенане! А посо, посо није зец, па да побегне! © Драган Тодосијевић |
Поштовани посетиоци, драги песници,
Мимица Стефановић Костић
ВАГА ЖИВОТА
У сваком злу постоји
нека поука, нешто добро,
тада падну све маске.
Покажу се права лица.
Види се душа и снага.
Види се величина и сјај,
види се човек.
Е, то је оно што нама
недостаје, многима и превише.
Изненадиш се, чудиш,
не можеш веровати,
колико те неко може
разочарати, или пак усрећити.
Једино верујеш да Бог
уреди тај склад и једнакост.
Одузме ти на једној страни ваге,
али ти на другој много више подари.
То је ваљда нека судбина
нас обичних грешника.
Сакупиш три прста,
крстом се крстиш,
помолиш и кренеш даље
новом стазом живота.
Нема времена за чекање,
за тугу и кајање.
Живот је кратак, живимо га.
Настави са читањем “МОЈЕМ НЕПРЕБОЛУ, БОЈАНУ – Мимице Стефановић Костић, најава нових књига”
ПАКАО САМОЋЕ
Родила стварност самоћу,
усадила је у подсвест,
негде на сударну
раскрсницу размишљања.
Самоћа родила вука,
игру да започне
у тами магле набујале.
Вечиту игру скривања
и опстанка, да продужи.
Започели су је вукови
– да је продужи човек – вук!
Прва мисао која дође,
свака мисао која почне
да мучи мозак
својим растом до смрти,
зове у бекство,
нудећи рајске тренутке
у кулама магле.
Човек има среће и
мислећи на себе
и фатаморганасту безбедност
у самоћи,
ипак урликне на вука.
Настави са читањем “ПАКАО САМОЋЕ – Љубодраг Обрадовић”
ПЕСМОМ ТЕ ЗОВЕМ
У сваки стих уткала сам душу
И део срца што после тебе оста
Од сваке сузе набујала је река
Која нема бране нема ни моста.
У сваки стих унела сам себе
Љуштуру празну што после љубави оста
Напуштено гнездо на највишој грани
У коме нема ни птића ни госта.
У сваки стих уплела сам бисер
Шкољка празна остала је на дну мора
Росу сам крала са латица ружа
Журећи док их не осуши зора.
У сваки стих уткала сам тебе
Тугованка да ме на љубав сети
У сваком стиху зовем име твоје
Жалим што ме ниси знао искрено вoлeти.
Настави са читањем “ПЕСМОМ ТЕ ЗОВЕМ – Јасмина Димитријевић”
Наши садржаји на првом сајту прегледани су преко 22.000.000 пута. Леп је то осећај!
 |
 |
На нашем првом сајту www.poezijascg.com, су садржаји од оснивања 10.08.2005. године до сада прегледани више од 22 милиона пута. На њему се и сада могу прочитати више од 8.000 песама…
Један од првих пројеката на овом сајту, на који сам поносан је “КАКО ПЕСМОМ ДА МЕЊАМ СВЕТ”, а настао је захваљујући великом ентузијазму и раду чланова овог сајта: Лепи Симић, Владици Миленковићу – Влајчету и мени Љубодрагу Обрадовићу. Урадили смо га сами без ауторског хонорара. Погледајте, јер и данас лепо изгледа, а и песме су добре.
БЕЗИМЕНОЈ
Угледах те,
у јефтином локалу,
са жељом у очима.
Насмешила си се,
не знам чему
и невешто крила,
нестрпљење.
Сажаљење, не,
дивљење је то,
што осетих тада.
Када приђох твом столу,
као голу да те видех:
све твоје чари,
твоје тело,
у погледу блуд…
Настави са читањем “БЕЗИМЕНОЈ – Драган Ћирковић”
na klizavu površinu stola
netremice me gledajući
otac spušta netom pročitanu knjigu
Настави са читањем “JEDNO PROHLADNO SUNČANO POPODNE – Mirko Popović”