Добродошли!
Ти живиш у мени
Убија ме страх да те нема,
као да не чујем твој глас.
У очима сузе теку у реку
која тихо пролази
кроз игличасте нити…
Али тебе не налази…
Убија ме страх да те нема
и ако знам
да живиш у мени
и сваки сјај звезда
говори о теби…
Чуваћу те у мислима
у сваком даху
који само за тебе дишем…
Чуваћу те све док моје стопе
на покислим стазама
остављају траг
капима јесење кише…
© Даница Рајковић
Eh….moj dragi
Isčekujem dragog, isčekujem ljubav moju
Žednoj sa usana snenih, da ispije svu tu žudnju
Da raspali me kao šumski požar
A onda, vešto… lagano, ispuni, ugasi i spasi
Mojih skromnih trista želja, bunar taj što krasi.
Život čekajući neki bolji, rušim brane sve, neprestano snažim se
Ako treba promeniću i morske struje smer, ali nedam na se
Kao gusar nosiću se sa olujom svakom, iako ta neman progoni me
Ne želim da posivim, hoću sa dragim da se veselim i srećno živim.
Jer naviko me svaki čas, viberom da mu makar čujem glas, da san mi izgoni.
Pronaći ću neke nove kazaljke, vreme i čekanje moje da skrate
Hoću da dragi porukom vedrinu mi pošalje, da prazninu od mene otera što dalje
Iako pesma ova, konfuzija je prava i treba joj jaka infuzija nova
Ja samo želim da se mazimo i pazimo, ma neću valjda da se covidom-19 zarazimo
Biću to što jesam i šta god da se desi, ostaje nam da volimo se… volimo mi.
(C)
Навико’ је да су њиве плодне,
појутарје да му душу роси.
Навико’ је на ветар у коси
и да мисли орне, благородне
он подари просјаку и ђаку
који учи, моли за реч просту.
Навико’ је да незваном госту
не упути никад реч прејаку.
Навико’ је земљу да послуша
и невесту што воли и рађа.
Навико’ је ко’ најлепша лађа
да отплови у сан, да га куша.
Навико’ је на оскудне жетве,
да прослави своју Крсну славу.
Навико’ је изгубити главу
због слободе и Кнежеве клетве.
Навикла је жуљевита рука
да милује и да воли страсно.
Навико’ је минути безгласно,
са осмехом уместо јаука.
Навико’ је тишине да брује,
облак сиви да пролије кише,
поветарац да му сузе брише.
Навико је на песму славује.
Навико’ је на свој део неба,
да не тражи, а да сваком даје,
да се моли и грехе окаје.
Навико’ је, јер му мало треба!
(C) Душан Комазец
Dobro sam ja
dok oko mene mobilni mladi
poruke vrte, smeju se, sede,
bus ljulja prepun, a stare ne glede,
vozači novi iz rezerve neke,
pa voze krompire, džakove, robu,
brze i koče nestašno, naglo,
i njima je toplo a nama je zima,
al’ veze nema kol’ko nas ima,
u hladnom busu, dobro obučen,
dobro sam ja.
Hoću da ne vidim, al’ gledati moram,
baka pretura prazan novčanik,
dal’ jabuku kupit’ il’ možda dve,
penzije ukrali u mnogo delova
i njoj i meni i svima nama
i vraćaju posle godina prevare
sasvim k’o priča o veri i neveri,
a ja sam ipak,
u ludnici ovoj,
dobro sam ja.
Nema dobrote onakve nekada,
zli više su ljudi, pa loše vlada,
nema uopšte pravih ljubavi,
niko da pomogne, da te izbavi,
od stalnih kiša da sunce svane
i tako skloni nevolje tamne,
a ipak, u svemu, u svakom problemu,
dobro sam ja.
Naravno štedim i naravno čekam
onaj naš sladoled dve džambo kugle,
i osmehe naše, i dodire naše,
sva prijateljstva i ljubavi mile,
i tvoje reči, kraljice naše,
to samo čekam, tebe da vidim,
najlepša bliska daljino moja,
i nikog više sem tebe ne vidim,
a tebe dok čekam,
voljena moja,
dobro sam ja.
(Bgd, 16.nov.2019)
Iz zabranjenog života
u četiri zida
teturaju pijanstva
sa slikama uvala
palih snova dečaka
i kombija u jami
na Kosančić Vencu
i kombija na putu
Obrenovac – Skela.
Silom su uzeli snove proleća,
silnici ukrali proleće cvetno
od onog koji ne poseduje
i naravno nema.
A on,
sasvim antiprotivan,
zatočenik dvorca stalog vremena,
učesnik slika rušenih silnika,
borac za pravdu od dečačkih dana,
“Trst je naš” protiv Engleske,
nosilac kanti za djubre
za belgijsko uredno dvorište
kao “nagrade” za ubistvo,
za smrt Patrisa Lumumbe,
on, protiv ratova,
borac za pravdu, protiv neprava,
svedok Studentskog pokreta
letnje šezdesetosme,
prepun suzavca odavno;
sa šetnjama stalno
i protiv njega, dugo i uporno,
u ime svih osmih martova,
i tragedija i posrnuća
i bola i nesreća,
on veruje i dalje zna,
ovako zatočen i antiprotivan,
da opet stiže proleće cvetno.
Svejedno kada, posle proleća,
il’ posle leta, nada i snova,
stiže proleće puno života,
opet, k’o nekad,
on zna.
(Darko, Bgd, 08.apr.2020)
Sa vrha kradenog najdivnog tornja,
onog od svih naših ljudskih imanja,
lažljivi silnici zmijskoga lika
viču i prete i otrov sipaju
na zatočenike nepravo krive,
a ulaz im prozorska okna stanova
umesto vrata što nam prikovana.
Od blagih i dobrih ljutite stvaraju,
zatočenike još jače stišću,
reč su uzeli, ukrali pšenicu,
i sve hoće natrag, sve vode dole,
ad im je želja, ne izbavljenje,
i ulice puste i pusti dani,
crnje još noći, njima na radost;
uz silu silnici slobodu guše,
mostove ruše, ustave buše,
pa poplavom prete i mladom i starom.
E, neće moći, jer istinu imam,
meni nećete mostove krasti,
granične oznake napamet znam,
a povratna karta samo što nije,
jer proleće ovo njoj moram da dam.
Za milu moju mi putevi stoje,
iz čet’ri zida u radost što znam,
uskoro, opet, isto k’o nekad,
na put iz mraka ja slobodan hodam.
Slobodan Slobodan, i opet hodam.
(Bgd, 10. apr. 2020.)
Najpre su srušili moje visine,
kulu lepote one, sasvim na vrhu brda,
da ne vidim bliske daljine naše,
da postanem rob i poput maškare, lude,
besciljno lutam i čekam da nečekam,
da milost nam daju i osvetle pute
one što vode tebi u lepote naše;
čekam da nečekam više, veoma se nadam
da zla ovog ne bude ni večno da traje,
da sreću opet, ponovo, napokon,
nama radosno daje.
I svašta smislili dalje ovoj napaćenoj duši,
sve zatvore svuda okolo srećom napunili
a zlo, pakost, mržnju, u javu pustili,
pa se nasladjuju kako to robovi ćute
i trpe u beznadju, tumaraju u boli
ulicama novim koje su naše nekada bile.
A ja sam pobeg’o u ravne okolne,
i tamo gradim najvišu kulu,
na najvišem bregu ravne ravnice,
tebe da vidim ponovo blisku,
da budemo sasvim i tamo i ovde,
da daljine nemaju nikakvog smisla
za neke voljene i neke sa srcem
i neke van zlobe i jada i roblja,
sa tobom mila čarobnice moja,
sa tobom uvek i kao i nekada,
miran i srećan,
sa tobom ja.
I šta više hoće od tebe i mene,
dosta su prepreka već postavili,
neljudi bez lica i glasa bez govora,
granice brane kao od Tatara
i ne haju za ljubav, o njoj i ne znaju,
ružnoće i gluposti javno postavili;
ali smo nadalje pametni i naši,
za dobro znamo, za ljubav znamo,
i nikom te sreće naše ne damo.
Neka ruše, bezlični ljudi, umova zlih,
glupaci pravi, ja ipak gradim,
i kulu moju opet da imam,
da tebe gledam i tebe snivam
i čekam sunce u ovom mraku
opet da dodje sjaj u bedaku
kao i uvek, kao i juče,
i svaki put tako,
mila moja.
(Bgd, 21.avg.2020)
Jednom kad vidiš onu zvezdu,
sa svetlošću prepunoj ljubavi,
oštre jasnoće predivnih sećanja,
nemire tvoje odmah izleči,
i miluje oreol tvoje lepote,
ljubi neljubljeno skriveno tvoje,
i čuva te, pazi da niko ne zgazi
tvoje reči i postojanje,
pa ne ume niko tako da voli
na istini skrivanoj godinama
kad moja si bila, a nisi bila,
e ta baš zvezda, najsvetla zvezda,
sa sklopljenim zracima molbe za tebe,
to sam ja.
Pogledaj gore, pošalji milovanja,
moja ljubavi, naših sećanja,
poljubi mene, podari mene,
to sam ja.
(Bgd, 30. maj 2017)
Republike Srpske odabrani momci,
komandanta mileta hrabri dobrovoljci
Sve delija do delije,junak do junaka
da svoj narod brane rodila ih majka
Iz bitke u bitku danu su sve bolji,
svoju zemlju brane,svakom su po volji
I živote mlade ostaviše svoje
za Srbe i Srpstvo i drugove moje
Brane svoju zemlju,brane narod svoj,
jurišaju hrabro,spremni su za boj
ZAR JE ZLOČIN BRANITI
SRPSKI NAROD
GENERAL RATKO MLADIĆ