ДЕВОЈАЧКЕ СУЗЕ – Душан Комазец

Поноћи без речи, дани без видика.
Ко може да спречи немир који лута
кад у свакој сени обрис драгог лика
нестаје и бежи од светла крај пута?

Молитвом подиже полен са даљина,
разбуђује задње чежње на умору.
Похита ненадно тамо где је тмина
да му повод буде буђења у зору.

Трепере још снене, расплинуте росе.
Упијају мирис земље влажне, црне
док благим додиром расплетене косе
милују га нежно.Ноћ бескрајна трне.

Запаљена искра ко’ латица цвета
у очима сненим, па још једна нова.
Дан им прохујао са мирисом лета
на крилима јужних, пијаних ветрова.

Стигла позна јесен, ромињају кише.
Данак мамном лету суро време узе.
Најлепше стихове хтела би да пише.
На папиру, само девојачке сузе!

(C) Душан Комазец

НЕЧИСТА КРВ – ЧИСТО РЕДИТЕЉСКО УМЕЋЕ – Драгослав Граочанкић

ЧИСТО РЕДИТЕЉСКО УМЕЋЕ

Премијера драме НЕЧИСТА КРВ Борисава Станковића на Великој сцени Народног позоришта у Београду, 12. априла 2019. године – Редитељ: Милан Нешковић. Адаптер: Маја Тодоровић

Ко је веровао да мекана и господствена Борина душа, расплакана после кафанске упадице да са својим сељачким темама са обода српског географског простора и слабим познавањем правописа неће нигде стићи – може изнедрити непатворену, дивовску књижевну снагу и минуциозну психолошку опсервацију, те донети на српску књижевну сцену моћне, громадне, титанске, никад показане ликове и њихове опаке односе, незабележене у светској драматургији!
Упадицу је по писменом сведочењу поузданог Синише Пауновића, у освит 20. века изрекао у Скадарлији чувени драмски писац и лисац Душан – Дуја Николајевић, чије су се социјалне драме на сцени Народног позоришта гледале на „карту више“, а онда конкурисале Нушићевим комедијама, па је тако био ауторитет и за оне чија су имена у том трену далеко надмашивала Борино. Иако су највећи зналци српске драмске књижевности још зарана Бору придруживали онима који обећавају, мишљење и свест о Бориној светској књижевној вредности нису одвећ брзо сламали неверицу да је такав писац баш Србима запао. Ни Скерлићев чувени позитиван приказ премијере/праизведбе КОШТАНЕ у Народном позоришту није београдску књижевну чаршију могао довољно опоменути на писца који је у њу рупио! Чемер, бестијалност, агресивност, усијана жеља за дохватањем, по било коју цену, женске лепоте, пути и љубави, здружени са самоуништењем и бруталним насртајима на туђ (али и свој) живот, изронили су пред запрепашћене гледаоце којима ни на крај памети није било да таквих ликова и таквог поимања живота може уопште бити, поготово у тим домаћинским српским пределима познатим по марљивости њихових житеља, патријархалном реду и радиности. Борини ликови и њихови ломови застрашивали су (надилазили су оне из КОШТАНЕ који су се још могли разумети и уз песму лакше прихватити) и гледалиште и критику, а нарочито оне који о тој снази, проклетству, анималности и усуду нису могли ни са сцене да буду информисани, све и да су са ње добијали увиде у врхове светске драмске књижевности које је Народно позориште тада усцењивало. Призоре из те велике, туђе драмске литературе сви су држали за магловите и измишљене, а Борине сцене за могуће, стварне, преписане из самог живота, па им се због тога крв ледила у жилама!

Настави са читањем “НЕЧИСТА КРВ – ЧИСТО РЕДИТЕЉСКО УМЕЋЕ – Драгослав Граочанкић”

ЗАШТО ? – Љубодраг Обрадовић

 

ЗАШТО ?

Зашто се будим мислећи на тебе,
кад је пролеће и другу виђам?
Зашто ноћи проводим ко месец,
кад се теби та светлост не свиђа?

Зашто пишем песму
и желим да је прочиташ?
Зашто кад си ти млада
и по машти не скиташ.

Зашто минуте и вечност губим,
гледајући чари сјајног ти тела?
Зашто варам своја осећања?
Кад си то и чиме ме завела.

Да ли је то само жеља за новим,
прост нагон још једна обмана?
Да ли за тобом за будућност горим
или те у пролазу ко и друге волим?

Одговор је сасвим прост,
судбина је то.
Ти си мој најслађи сан
и увек ћу те волети,
јер те данас волим.

Настави са читањем “ЗАШТО ? – Љубодраг Обрадовић”

Ту негде између јаве и сна – Петар Савић

Ту негде између јаве и сна, земље и неба
Беле линије пред очима као дани пролећу
На путу док црн Месец ме вреба
Гас до даске и стићи не знам где ћу

И питам се да ли све, све то тако треба
Ноћас чудне мисли главом ми се шећу

На кратко само стадох
Написати шта је на уму
И венама још мало алкохола дадох
Па се враћам пакленом друму

Звезде ми намигују, њима верујем
Иако знам неке од њих су падалице
Али као да твој мио глас чујем
У неким сазвежђима видим твоје лице

И не знамо се толико баш
Не знам ни зашто ти ово пишем
Ма тренутак је овај живот наш
Можда већ ноћас престанем да дишем

Да ли судбина нешто жели да ми каже?
После пада креће успон, бар се надам
Ко ли коцкице животне калдрме слаже?
Својим разумом сам престао да владам.

И док цео град ноћас се весели
Ја свесно идем смрти у сусрет
Жао ми само што опет нисмо се срели
Што не створи се околности сплет

Опрости за излив емоција песничке душе
Неке песме настају кад мостови се сруше

Ја само сам човек од меса и крви
Осећања некад не умем скривати
Ноћас у мени све кипти и врви
Јер осташе ране које нема ко целивати

 

ВИДОВДАН – Андреја Ђ. Врањеш

ВИДОВДАН

                                                                                                               Граду КРУШЕВЦУ.
Изњедрио путеве висине,
досањана  вечност у времену кругу,
јунака дивних подигнута главо
 једина славо која славиш тугу.

Видовдане наши су невиди,
у твојему виду угледали наду,
од када смо радост изгубили,
још нас оних нема као да нас краду.

Термопилу српски, симболу вере,
граничниче докле, какви ћемо ићи
 и кад смо без Сунца северни, ледени,
док имамо тебе јужни ћемо стићи.

Од када нас има испод свода бола,
ми бијемо увек битке неких доба,
ореолски обасјаваш путеве наше,
да нам тмине туђе разум не помуте,
да нам туђи греси име не заплаше.

Настави са читањем “ВИДОВДАН – Андреја Ђ. Врањеш”

ПЕСНИК ИЗ ИНАТА – Милоје Вељовић

ПЕСНИК ИЗ ИНАТА

Као коса без прамена,
Као рука без рамена,
Као њива без семена
-Ја сам ватра без кремена!

Као лептир у оџаку,
Као мува у стомаку,
Као вода у бардаку
-Ја сам пливач у муљаку!

Као кристал у маркету,
Као поклон у пакету,
Као добош у рулету
-Ја сам слуга овом свету.

Као мајстор без алата,
Као шустер без заната,
Као владар без сената
-Ја сам песник из ината!

(C) Милоје Вељовић
Настави са читањем “ПЕСНИК ИЗ ИНАТА – Милоје Вељовић”

ВЕЧНО ГОРЈЕ – Чедомир Радуловић

Давно кад сам дечак био,
Праскозорјем тад сам снио,
Обрис модрог моћног горја,
Благородног Фрушко-горја.
 
Вечно горје Фрушко-горје,
Блажене је снове снило,
Рујним вином се будило,
Младост душе је штитило.
 
Често Фрушку млади месец,
Сребром сјајним чарно краси,
Песма сватовска трепери,
Хеј љубави чија сад си?!

(C) Чедомир Радуловић

САЊАО САМ ДЕДА МРАЗА – Милоје Вељовић

САЊАО САМ ДЕДА МРАЗА

Сањао сам Деда Мраза
Путем што се бели
С кочијама и Ирвасом
Где поклоне дели.

Сањао сам Деда Мраза
С кићанкама медним
Раздраганог румен лица
И осмехом ведрим.

Сањао сам Деда Мраза
Како децу среће
Свакоме је поклон дао
Из шарене вреће!

Сањао сам Деда Мраза
Како збори слатко
Жели жеље кроз поруке
Да саопшти кратко!

Сањао сам Деда Мраза
Црвенилом шљашти
Око њега деч`је главе —
Ко цвеће у башти!

Настави са читањем “САЊАО САМ ДЕДА МРАЗА – Милоје Вељовић”