Хвала што си ту,
И што те свуда има,
У свакој капљици кише
И олујним ветровима.
Хвала што ме не остављаш никад.
Што ми пружаш руке кад паднем,
И кад ме убедиш да верујем,
А ја мислим да нема наде.
Хвала ти, јер због тебе све боју има,
Хвала што ме одважно показујеш свима,
И што ми не даш да будем тужна.
Знаш, најдража ми је твоја ружа.
Хвала ти,
Јер сам пронашла спокој и мир,
Хвала ти што је због тебе радостан сваки мој да,
Хвала ти, са тобом је сваки тако свечан.
Хвала ти,
Јер сам коначно спознала праву љубав,
И хвала што због тебе у мени је увек има,
И што је великодушно поклањам свима.
Сад знам, ти си љубав.
И желим заувек да те имам.
DVADESET PESAMA
dvadeset pesama poslala sam brezi
ona je dugo plakala na kiši
dodala sam još par reči samo
a ona granama precrtala sve
.
otišla je s trave
pobegla od dana
sasula mi lišće
duboko pod kapke
.
detlić je izgrebao ime
koje htedoh da joj pošaljem
.
sada mi ništa nije važno
tražila sam
po svim četvrtima
moje breze
više nema
ИЗМЕЂУ ДВЕ ЉУБАВИ – Живота Трифуновић
ИЗМЕЂУ ДВЕ ЉУБАВИ
Велика је љубав венчањем обележена,
јер су такви обичаји наши.
Друга љубав у бурету спава,
она никог не треба да плаши.
Кад те прв аљубав и наљути,
тад се другој нова шанса даје.
Па све лепо и на своје место легне,
сваки проблем у трену нестаје.
Живо тече и време пролази,
од пољупца неће да заболи глава.
Па се и вину приклонити треба,
корисно је и лепше се спава.
И не мораш много размишљати,
две љубави никад много није.
Свакоме нека је на знање,
да љуби, воли и по мало пије.
А да није вина и ракије,
ко зна какав живот би нам био.
Па никога осудити не треба,
ако се некада и напио…
Настави са читањем “ИЗМЕЂУ ДВЕ ЉУБАВИ – Живота Трифуновић”
LjUBAV I VINO – Latinka Djordjević
LJUBAV I VINO
U čaši večeri
sija tišina,
kao Rubin
što pamti
dodir dana.
U tvom pogledu
treperi istina
da ljubav
nikad nije bila sama.
Sipamo snove,
polako, bez reči
da ne prolijemo
ono što boli,
jer vino zna
da srce leči
kako da suze
u osmeh pretvori.
U svakom gutljaju
prošlost se budi,
dve senke,
jedna drugoj
večita snaga
na usnama
ukus zrelog dana
u grudima plamen
vinom okupan.
Podignimo čaše
za ono što jesmo
za sve što smo bili
i što ćemo biti,
jer dok ima vina
i dok ima pesme
ljubav će znati kako
da mene tebi
i tebe meni vrati .
Kapi rose
Kapi rose
Probaću kapi rose na ružu da vratim,
latice bele nežno da pratim,
niti od srebra po jutru da bacim.
Leptiru na krilo snom da doletim,
pesmom harfe i zvukom nežnim
dušu tvoju snom da dotaknem.
Svetlost i sunčev zrak daju mi znak,
radostan i nežan, povoljan i blag.
Latice ruže mirisom šire lepotu,
kapi rose zlatom sjaje čistotu.
Kapljice rose, nežne i izuzetne,
izdvajaju nestvarno kroz jutarnju zlatnu nit.
Svaki minut beskonačnosti bez tebe
pretvara se u tvoj lik.
A san u moru snova,
na talasima neizgovorene reči,
pretvara svaki treptaj
u nezaboravan stih.
НЕ РАЗУМЕМ – КОЗИЋ САША
Покушавам да разумем живот,
да разумем његове захтеве
према мени.
А много их је…
Доживео сам неке године,
кад кажу , седма деценија.
Пуно је.
Шездесет лепше звучи,
округло је,
даје неку мотивацију за још…
можда.
Док смо млади,
јуримо, срљамо, правимо глупости,
не поштујемо године, не поштујемо живот.
Сматрамо да је пред нама могућност успеха.
Али није тако.
Фали нам много:
стрпљење, послушност, рад, рад, рад…
Године брзо пролазе,
остаримо,
и тада стекнемо
памет, вредност, благост, стрпљење.
Није крај.
Или можда?
КРАЛИ СМО ЉУБАВ – Милосав Ђукић Ђука
КРАЛИ СМО ЉУБАВ
Остао је траг од вина
на уснама нашим,
да буде сведок
о скривеној чежњи,
да сведочи о љубави
и страсти тој.
Не треба ми сведок,
јер у мојој глави
док ја пијем вино
твој лик ми се јави.
Твој осмех на лицу
и по која суза радосница,
док те љубим
док ме љубиш
кане са твог лица.
О прелепа жено,
баш сам те волео
и о теби писао.
Била си увек
део моје песме.
Ти љубави тајна
о којој се никад
сазнати не сме.
P I J A N S T V O
Usahle su reči na izvoru duše
utrte duboko u prestolu greha
granice ka paklu ko kegle se ruše
pusto je u srcu, nema više smeha
U grudima kipti reč neizrečena
kano miso kleta krstom okovana
senke nemo kleče bez glasa,imena
ko nevina duša bludom otrovana
U pepelu noći čuči mrska tama
sa licem proroka, prokletstva i greha
opijena strašću leži gola, sama
kao tihi vrisak bez zvuka i eha
U zgarištu jutra oči mi se bude
sa poda mi mašu ispijene flaše
razbijene čaše za krivnju mi sude
što bez dobrog vina zanavek ostaše.
autor
Jovica N Ðorđeviċ
24.01.2026g.
ЧЕЖЊА ЗА ДРУГИМ
Ja пред тобом на станици
На почетку ил’ на крају,
Хтјела бих ти нешто рећи,
Нешто што сви давно знају.
Ја пред тобом он у души,
Плеше љубав у вртлогу
Ти би хтио да те љубим,
Опрости ми ал’ не могу.
Киша пада, ја пред тобом,
Можда бих ти срце дала
Да ми киша не шапуће
С њим си јуче руже брала.
Ја пред тобом на станици
На почетку ил’ на крају,
За њим чезнем рећи ћу ти,
Јер то сви већ давно знају
30. мај 1977.
Gladna ljubavi
Gladna ljubavi
Mojom zorom hodam sama.
Moje slutnje brojim kad je tama.
Sve što ne znam, to je šta se desilo sa nama.
Treptaji, drhtaji, lude ljubavi,
a onda, najednom, strahovi pakleni …
Nije to nešto što silno boli,
al’ muči — spoznaja da se isto ne voli.
Nije to nešto što prestaje, nestaje;
tu je i dalje, al’ nije isto,
nije k’o nekad — bezbrižno, čisto.
U glavi mi misli i slutnje.
U tami, zar nismo sreću stvorili sami?
Ne daje se lako da nestane tako, da
mojom zorom hodam sama,
gladna ljubavi, a čežnja me slama.
Osećam strah i čudan nemir,
reči bez zvuka, vreme ko teško breme,
peščana dina, zid ćutanja među nama,
zvezdano prostranstvo k’o duboka jama.
Ne znam…
šta će nam sve to,
šta se to desilo s nama.
Da dok hodam sama
Kroz ovaj mrak , srećem
našu ljubav koja se pretvorila u strah.