Пегице
Не знам да ли су ти пегице расуте намерно,
Или су само побегле из реда,
Као мисли моје које ми се јаве
Када те предуго гледам.
Неке су ситне, једва признате,
Неке смелије, неке решене да буду виђене,
Па макар погрешно схваћене,
Баш као ти.
Заједно су све као сазвежђе на небу,
Јер то си ти – моје небо,
И свака твоја пегица сија као звезда
Коју никада нећу имати.
Неправедно је како их носиш лако,
А не знаш какву силу имају.
Неправедно је што их видим пре свега
И што у мом мозгу, као по мору, само оне пливају.
Ако икада нестану,
Бићу сигуран да сам их ја покрао,
Понео по једну сваки пут када сам отишао,
А нисам имао храбрости да останем.