Noću postajem ludi pjesnik
s najljepšim cvijetom u reveru
obuven u cipele od sna
mek i plah, pamuk, svjetlosti zrak.
Zabranite mi noći, oduzmite riječi
sakrijte cipele i magični plašt
okujte pjesnika u lance tišine
ne dajte mu da srce ispisuje u rime.
Noću postajem neko drag
čovjek zaljubljen u proljeća trag
što sve voli u sve vjeruje
kao pčela cvijet ljubi cijeli svijet.
Zabranite mi noći, oduzmite pera
zavežite krila nemirnim Pegazima
ukrotite neobuzdan um
orlu krila privežite o prvi sprud.
Noću postajem somotast sav
topli lahor, zavodljiva svila
kočijama sjajnim s konjima vranim
bliza mi postaje opasna daljina.
Zabranite mi noći, zatvorite, zakujte
pjesnici su poput nemirnog mora
poput neukrotivih voda, zato, kad vas molim
zabranite mi noći, zabranite sve što volim!
Привели смо постепено самом крају избор песме године за 2021. годину. Наиме, изабрали смо песме месеца за 2021. годину, а бирао их је Драгојло Јовић, члан Управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Затим је жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ направио свој избор, а затим су, од најбољих песама по месецима у прошлој 2021. години посетиоци сајта одабрали песму 2021. године. Коначне резултате објављујемо сада…
Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ је радио у саставу: Драгојло Јовић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. Гласање је било неизвесно и интересантно, јер су све песме одличне, па је и резултат да смо за песме 2021. године одабрали две песме. То су песме: Душана Комазеца НЕМИРИ и Саше Миливојева СВЕТСКИ БОЛ па их данас (22.01.2022.) објављујемо. Овога пута се гласање стручног жирија и посетилаца сајта поклопило, с тим да је по гласовима посетилаца сајта, прва била песма Душана Комазеца НЕМИРИ, а друга песма Саше Миливојева СВЕТСКИ БОЛ. Уживајте у одабраним песмама. /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/
Дакле, титулу песме 2021. године по гласовима жирија понеле су равноправно песме:
Душан Комазец НЕМИРИ
На путу кроз живот сустигла ме туга. Тихи вапај жене што би да заплени све мирисе, боје које нежна дуга шаље с дахом ветра до свих чула њених.
Хтео бих да плачем, нестале су сузе. Из усахлог зденца само пустош стиже. Сад проклињем тебе и оног што узе срећу, јер ми оста чемер што се ниже.
Немирна се душа расплињује свуда. Хоће да нестане са сутоном гора. Не дам јој да оде, али она худа неће зраке сунца. нити уздах зора.
Маме ме даљине. Нестало је моћи да устанем, зато разбуђујем тмине. Ко’ пустињак смерни чамим у самоћи. Живим од безнађа, призивам тишине.
Гле, тамо у даљи певају славуји! Нестају тишине и прошлости сене. Спознање ме прекри свременом што хуји: Волео сам, јер си ти волела мене.
И сада, иако нека друга жена краде ми уздахе, свуд’ лепоту шири. Прошлост ме прекрива велом успомена. С првим дахом јутра буде се немири.
(C) Душан Комазец
Saša Milivojev, PALM JUMEIRAH, DUBAI, UNITED ARAB EMIRATES.
СВЕТСКИ БОЛ
И у овом веку Реке крви теку Бомбе одјекују Децу убијају Главе одрубљују Милиони гладују Бoлeсти прождиру А ти певаш
Дрхте вешала Долине лешева У сланим сузама Гнојним ранама Плен смо вранама
Гњила црева Гладним вуковима
Срушена кућа Мали дечак јеца Над телом мртвог оца
Срушене шкoлe Храмови и мостови Вриште крвави сватови
Мали бели сандуци Мајчински јауци Изнад Урана Чују се болни урлици У лудилу бунцају песници А ти ћутиш
Очи су ти извадили Кад су ти ћерку силовали Жицом задавили Браћу су ти отели У подруму их муком мучили Металним цевима Прсте им ломили Тестерама лобање отварали Ноге колима растргали Удове мачетама одсецали Кожу с леђа одрали Шлепере лешева булдожерима закопавали Кости путевима забетонирали Бунар без дна телима напунили Приђи ближе Погледај дoлe Бескрајни мрак дубине Да чујеш мук васионе
Невино око искром светлуца Немоћно на земљу падају деца Отровна пена цури им из уста Пуцају румена отечена лица
У задњој молитви Свештеници распети Смеју се на ломачи
Нежни бели анђели Као јато птица одлетели
Будном ишчупајте и мени Срце из груди Нека твоја златна лађа
заплови Да наздравите поново Чашом крви А ти гледај и ћути
Radim ono što nikad nisam,
ne dam sećanjima da zablistaju,
činim ono čega se plaših
u zaborav šaljem
sve što od njega brižljivo čuvano
u svakom danu je stajalo
na sred sobe, na sred stola
na sred srca…
pažljivo od prašine zaborava polirano
od patine vremena prohujalog čišćeno.
Činim ono što nikad nisam,
sebe od sebe branim
postajem stranac, neznaca
što ne mari što ne haje
za kim zvona u noći zvone
čijim se imenom sve lepo zove
poželeh da delim boje
i od portreta pravim mozaik
ali ne ide, ne ide…
razdeljena sećanja ne postoje.
I zato biram svoj strah najveći
zaborav neka proguta i prekrije paučina
neka se izgube senke i nestanu slike
i zvonki smeh i …i …
sve neka nestane, prestane, isčezne
dogori u plamenu sveće
i kao kap stvrdnutog voska nestane
u nekoj neravnini svećnjaka
nevidljivo, zaboravljeno.
Poverovala si mi Noći tamna?
Skoro da i sebe ubedih sestro slatka.
Ne ide to, ne odriče se sećanja dok je mrve razuma.
Laž je, Noći mila, lepa i slatka
no ne dam ono što na duši leži
za sva divna blaga lekovitog zaborava.
Sećanja i kada bole od svega se više vole
još razuma mrva negde se krije
i srce pamti oči najmilije.
Poverovala si mi, Noći tamna?
Skoro da i sebe ubedih da se lepota krije iza zaborava.
