ПРОГНАНИЦИ – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић

 

ПРОГНАНИЦИ


У само свитање јутра,
после победе уз параду,
оставили су свој дом и сутра,
чувајући живот голи и наду.

Побегли су од правде
и запали у кошмар.
Више не знају шта раде,
у главама им дар мар.

Више не схватају ништа,
док журе у патње друмом.
Сад им језа лако царује,
са већ премореним умом.

И иду, да их живот не самеље,
са надом да нови дан,
нове испуниће им жеље
и донети миран сан.

Да, спас сам Бог донеће,
снагом узвишене доброте!
А они заборавити никад неће,
прогонства овог све страхоте!

Настави са читањем “ПРОГНАНИЦИ – Љубодраг Обрадовић”

РАЗОЧАРАЊЕ – Светлана Ђурђевић


Светлана Ђурђевић

РАЗОЧАРАЊЕ

Немој ми само рећи да мислиш,
да ми је лако!
Да ли си уопште свестан вакуума у мени
који ме прогони и нагони на понижења.
Види, понекад осећам да се губим,
распадам се под гломазним теретом ништавила,
безосећања.
Не реци да је мени лако!
Како да спутам векове који
надолазе и окивају ме?…

НЕ ДИРАЈТЕ МИ ДЕЦУ – Мирослав Мића Живановић


Мирослав Мића Живановић

 

НЕ ДИРАЈТЕ МИ ДЕЦУ

Бацате бомбе у моје недосањане снове
и будите ме у глуво доба
па збуњен тумарам
док пронађем врата

А таман сањам ливаду изнад села
и како берем прве љубичице
пружам јој
а њене очи трепере као жеравице
и хоћу да је пољубим
а она каже, зар усред рата.

И све вам опраштам ако станете
ја више и нисам за такве снове
брига ме што ме будите
заспаћу и сањаћу нове.

ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА – Мр Ратко Тодосијевић Баћо


Мр Ратко Тодосијевић Баћо

 

ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА

Од Рашке су дошли веле.
А куда ће?
У Србију!
Из Српске се земље селе!
Зар Србија из Србије?
Од кад је свет настао,
Тога нигде било није.
То здрав човек да разуме,
Таман да је ум умова
Да предвиди и омашку
Нити хоће нити уме
Замислити без Србина
Рашку земљу Немањића.

Чију судбу сад да проричемо
Кад нам Дечане жицом омеђили.
Не помажу књиге старославне,
Давно смо их све изучили,
Све узалуд кад их не памтимо.
Нема браће истомишљеника.

Његошев смо завет погазили
Не чујемо ни кнежеву клетву
Па нам кукољ угуши Божуре.
Где границе сада поставити?

Настави са читањем “ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА – Мр Ратко Тодосијевић Баћо”

НЕМИРИ – Светлана Ђурђевић


Светлана Ђурђевић

НЕМИРИ

Ноћ је. Хладна, тмурна, претпролећна ноћ.
У њој, бескрајно мртвило несна.
Моје спокојство ремети једино
Она тиха бол која рије у мени
Суморна и тесна,
Копка ме и боде. Наслућује неизвесност
Која прети.

И туга и љубав излишне су ове ноћи.
Сама сам. Спокојна. Непрозирност таме
Пробија једино реалност да ће и то проћи,
Да ће остати само моје изгубљене мисли
Које плутају и развејавају се, сасвим саме.
А душу и мозак су ми стисли
Неки опори, туђи људи, а опет, све
Пролази…

И остаје ноћ. Ноћ као и све друге.
А мене одвлаче некуд у маглину
Прозрачне нечије руке дуге
И ја не осећам више животну плиму,
Сопствену.

Настави са читањем “НЕМИРИ – Светлана Ђурђевић”

МИРИС БОЖУРА – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић


МИРИС БОЖУРА

Пусто је Косово поље,
врапци кљуцају време.
Ветар донео неспокоје,
и на плећа тешко бреме.

Божури ни у сну не миришу,
сета душом пири.
Отишли су, да опет дишу,
да разум срце смири.

Отишли су, прогнаници многи,
од злих комшија да се склоне.
Шамаром бабороги,
неправду ноћас гоне.

Слобода се ноћас чини далека,
док ломе кoлeвку и наду.
Будућност само храбре чека,
њу ни зли ветрови не краду.

Не миришу више божури,
тама пада на снове,
Пред злом се не жмури,
Косово у мирисе зове.

Настави са читањем “МИРИС БОЖУРА – Љубодраг Обрадовић”

МУЗИКА – Сандра Миладиновић


Сандрa Миладиновић – Мајра, рођена је у Крушевцу 17.07.1971. године. Одрасла је у сеоској породици оружена слогом и љубављу у складу традиционалним вредностима и православљем. Њена душа је обојена бојама завичаја, a пре свега долином реке Расине, као и обронцима Јастрепца и Копаоника. Економски факлутет завршила је 1994. године, али je одувек гајила велику љубав према уметности. Поезија је била њен хоби од првих школских дана. Активно пише задњих неколико година и издала је своје стихове у часопису ”Поезија СРБ” у бројевима од 1. до 13. Поезија јој је објављена и у зборницима поезије ”Окретање точка”; ”За мирис божура”; ”Пијемо живот и ја”. Објавила је књигу поезије под називом ”Магична поља”, а све песме у књизи су само мелодија њене душе која полако постаје све истанчанија и загонетнија.

Сада Вам представљамо Сандру Миладиновић Мајру као вокалну солисткињу. Иначе, Сандра је члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и до сада је објавила преко 630 песама на порталу ПоезијаСРБ.
 Настави са читањем “МУЗИКА – Сандра Миладиновић”

Balada o Neznanki

Nisam joj znao ime
niti ko je i odakle
ali joj lik nikad nisam zaboravio.

Imala je kosu što je
mirisala na proljeće
hod po kojem si mogao da je prepoznaš
između mnogih prolaznika.
imala je lice koje ste
morali gledati i ne htjeli.
Ne, ne, nije to bilo lice
bizarne, hladne ljepote
žene koja zna koliko je lijepa,
to lice je imalo toplinu
neusiljenu, prirodnu toplinu
koja će vas ugrijati,
otopiti led i u najtvrđim srcima,
ali ono najljepše, najčudesnije,
bjehu njene oči.
I najzagonetnije…Oči zbog kojih sam
je i nazvao Neznanka…

Neću vam reći koliko su bile
te oči sjajne i čudesno lijepe.
Reći ću vam nešto drugo.
ako uspijete da razumijete.

Настави са читањем “Balada o Neznanki”

Dobro da ne voliš Vjetar

 

Poželim da Ti vrisnem ime
skupilo se jezero boli
od kiša tišine

Poželim da se u Vjetar pretvorim
da te snažno zaglim
kosu zamrsim

Progutam na usnama krik
zatvorim sve da Vjetar ne osjetim
da mu se ne prepustim

Progutam izdajničku iz očiju kap
i ćutim
i trpim

I poželim Ti nasmijan dan
i bude mi drago
što ne voliš Vjetar

Vjetar je izdajica
stara varalica
sve bi Ti rekao

Moju tišinu Ti odao
ali dobro je
Ti ne voliš Vjetar

Razumio ni riječ ne bi
sto puta da ga
pošaljem Tebi.

Slikajući Bramaputru

~Sve čega nema od ljubavi~

slikam te
u boji sunca
kako tečeš
i piješ se

vetar miluje
tvoje blede obale
i stidljivo
ti dolazi sa leđa
slikam
kako ih nesigurno
nosi i ljubi

bačeni zraci
po tebi puze
i ponizno se klanjaju
slikam ih kao žive reči

plešu oko tebe
tepisi
milion boja
ti nisi običan park

slikam te u šeširu
ispod zidina grada
izležavaš se crvena

kičice uskaču
kao u tebe
i burama po platnu
kidišu
ti si san

kao da te slikam
oduvek
na kiši
ti ne kišiš
jer za tvoje daljine
kiša ne postoji