Светлана Ђурђевић
НЕМИРИ
Ноћ је. Хладна, тмурна, претпролећна ноћ.
У њој, бескрајно мртвило несна.
Моје спокојство ремети једино
Она тиха бол која рије у мени
Суморна и тесна,
Копка ме и боде. Наслућује неизвесност
Која прети.
И туга и љубав излишне су ове ноћи.
Сама сам. Спокојна. Непрозирност таме
Пробија једино реалност да ће и то проћи,
Да ће остати само моје изгубљене мисли
Које плутају и развејавају се, сасвим саме.
А душу и мозак су ми стисли
Неки опори, туђи људи, а опет, све
Пролази…
И остаје ноћ. Ноћ као и све друге.
А мене одвлаче некуд у маглину
Прозрачне нечије руке дуге
И ја не осећам више животну плиму,
Сопствену.
Не могу да се изборим са
Тим лудим ветром снова
Који ме односи у пустош…
И онда, увек сама, изнова
Покушавам да из себе избацим раскош,
Дозивам мртвило да ме прикује,
Зароби и заувек остави овој ноћи.
Само овој, једној јединој ноћи!
Али прозрачна рука ветра блудно
Ме милује
И односи даље.
А ноћ је тако мила, црна.
Опија ме својом чистотом и дише;
Омамљује смирајем и заборавом.
Али јутро, јутро обећава неке
друге кише,
Води ме ка новом понору, плавом, и
Стравичном,
До нове ноћи.
Ноћ је. Лепота пустињске степе у мени.
А ноћ је као и свака друга – тамна и пуста.
У некој удаљеној, замагљеној и
Заборављеној сени
Очекују ме нова, а ипак добро позната,
Нестална – нечија, топла и сигурна
Моја места.
© Светлана Ђурђевић
