Otjerano

Kad ti pokuca Sreća na vrata,
kada se useli u tvoj dom,
čuvaj je, ne tjeraj je,
ma koliko htjela ostati,
gažena, hladnoćom okružena,
jednom će morati,
jednom će, iako neće željeti
samo bez riječi pobjeći.

Kada te Ljubav zagrli,
svojom toplinom obgrli,
ne postupaj sa njom surovo, oholo
iako beskrajna i Ljubav osjeća bol
iako vječna, ubiti se može
igrama i lažima, egoizmom i
sebičnim uzminajnem
nesebičnog davanja.

I nije pravedno, jer, život je takav,
sav od krajnosti sazdan,
pred sud, pred krst
uvijek staje onaj ko ode
bez prava na istinu, ponese stid
i otjeran, nikud nije pristao
jer, nikad niko nije ni pitao
zašto se odlazi, zašto se ostavlja
sve ono što se živi i diše
sve ono sto se čeka i traži
baš sve što se i želi i sanja,
daje sebe za neke tuđe beskraje.

Sve što tjerano biva,
na kraju se otjera
jer ništa nije otporno na mač
i noževe dvosjekle u dušu zarivene
ništa, pa ni Ljubav beskrajna
nema snage da u blatu i memli
procvjeta, živi, opstane.

I vrijeme, koje je i sa nama i bez nas
postojeće i neprolazno
ubiće ruka koja ga uzima
bez da mu, bar minut, sebe da.
Sve što je jednosmjerno,
gurnuto u mrak
otjerano u zaboravljeni ćorsokak
jednoga dana odlazi, nestaje
bez straha od suda i presude.

Sve što se kinji i muči
sječe i gazi
okiva i zakiva,
otjerano biva, biva prognano.
I ne čeka ni pravdu ni oprost,
niti krivca sebi traži
samo se skloni, samo utihne
kao što utihnu mermeri hladni.

ЗАВЕШТАЊЕ – Љиљана Тамбурић


ЗАВЕШТАЊЕ

На Косову ливада зелена
Земља црна крвљу натопљена,
Божурови, подигли су главе
На Видовдан јунаштво да славе.

Нема тамо данас оклопника,
Ал је земљи историја тешка.
Памти небо, памти Грачаница
Сва та храбра од јунака лица.

Памти трава што изнова ниче,
Памти зора што изнова свиће.
Цар Лазар је дао завештање
Да се слави оно испаштање.

Видовдан је видео страдање
Остало је српско Јеванђеље,
Остала нам вера у истину,
Храброст, наду и правду небеску.

Настави са читањем “ЗАВЕШТАЊЕ – Љиљана Тамбурић”

Y love your eyes – Miško Pločić

Y love your eyes

Y love your eyes
Becous their very Nice
Y love you
Becous you are sweet and cut…

Y love you,yuo Are fine
And becous you Are mine
And it Is my duty
Y think you Are preathy and cute…

Y want to Kiss you evry day
Evry day and evry knight
Y want tuch your body
When Is dark,or the light…

You Are my sweet girl
And y love you very much
Y like your face and your smile
And your hot sexy tuch…

My lovely lady, listen to me
My love and my hearth Are yours
You must be mine all life
Evry day and knight, of course.

Prevod na srpski

Настави са читањем “Y love your eyes – Miško Pločić”

Svatovi – Miško Pločić

Čujem preko puta kuće svoje muzika svira
Svatovi su tvoji došli da te svojoj kući vode
Gledam te kako izlaziš sa njim
Sa osmehom mašeš i ruku pod ruku sa njim ode…

Gledam za svatovima,odlaze lagano
Iz oka mi polako suza kreće
Ni tvoj osmeh ni sva sreća tvoja
Pomoći meni nikako neće…

Na licu mi se sama tuga javlja
Iako pokušavam da mi osmeh sija
Dok izlaziš muzika našu pesmu svira
Ali prvi put u životu ona mi ne prija…

Pokušavam da ne plačem,al oči mi plaču
U haljini beloj odlaziš sa njim
Danas nestaje najlepše što smo imali
Odlaziš,a ja nikad neću da te zaboravim…

Pogledala si u mene,u očima sam ti video suze
Nemoj da plačeš,želim ti svu sreću
Sve najbolje što postoji na svetu
Ali,eto,nemoj da se ljutiš,preboleti te nikada neću.

ВИДОВДАН – Јован Н. Бундало

 

ВИДОВДАН

Видовдан је српски понос. Давна битка, туга нова.
Видовдан је Лазарица и заклетва Лазарова.
Видовдан је свети завет, Видовдан је рана љута,
кад помислим на Видовдан, крене суза сваког пута.

Јер Видовдан није само, свето слово календара,
већ манастир разрушени, напуштена кућа стара.
И Косово поље равно и Косовка са кондиром
и продати виногради и свештеник са путиром.

Видовдан су и Кошаре, Видовдан је и Бранковић
и дечанска земља плодна, Видовдан је и Ранковић.
Видовдан је рудник Трепча и Љевишка из Призрена,
Видовдан је жута кућа, силована свака жена.

Видовдан је Газиместан и натовци и качаци,
Видовдан су гробља наша, поред реке мртви ђаци.
Распорени султан Мурат, Лазарова Оливера,
Видовдан је и забрана, срамни декрет пролетера.

Видовдан је и сећање, на патника с турског коца,
стари бунар што га копо, часни предак мога оца.
И манастир крај Бистрице, где столова свети Сава.
На Видовдан давног лета, Лазарова паде глава.

Не дозволте зато браћо, Грачаницу да нам руше,
не дозволте забораву, да прекрије светло душе.
Газиместан, Пећ, Гњилане, Подујево, Ђаковица,
Видовдан је  и Витина, Вучтрн и Митровица.

Ни божури  с бојног поља, неће моћи да увену,
док у нама живи завет: Догодине у Призрену!

Настави са читањем “ВИДОВДАН – Јован Н. Бундало”

ВИДОВДАНСКИ САН – Љиљана Тамбурић


ВИДОВДАНСКИ САН

Сањала сам ноћас чудан сан
Ваљда зато што је Видовдан.

На капији цркве Лазарице
У оклопу видим твоје лице
Очи су ти поцрнеле, мрачне
На рукама набрекле ти жиле
Стежеш узде, а коњ се пропиње.
Оклоп тежак, сабља наоштрена
Вранцу још сад клецају кoлeна
Чекаш, гледаш, никога још нема
Понестаје потребног времена.
Ја ти носим у марами хлеба
И рузмарин да ти венчић правим
Опроштај ти можда сада треба
Да пољубац на руку ти ставим.
Никог нема, нико не долази
Нема храбрих да ти се придруже
Само борде на капији руже
Вену тужно док време пролази.

Сањала сам још да си нестао
Да је сада неко друго време
Лазарица стоји стаменито
У Србији ниче ново семе.
Пробудих се већ помало тужна
И питам се шта ли ми сан значи…
Онда схватим да Крушевац слави
Да Србија светковином зрачи.
На улици у поворци светој
Видох тебе, из ноћашњих снова
Обучен си у оклоп јунака
С тобом хода нека војска нова
У генима чувамо наслеђе
И памтимо битке и победе
И поразе, што славу донеше.
Онда викнух да цели свет чује:

Хвала храбри, небески народе
Слава теби, славни кнез Лазаре!

© Љиљана Тамбурић

 

АКО МЕ НЕКАДА СРЕТНЕШ- Душан Комазец

Не знам да л’ ме још увек волиш?
Знам само да си била драга
и лепа као први пролећни цвет.
Дошла си тихо и ушла у мој живот,
а ниси ни мислила да једном требаш отићи.

Не знам ни да ли ме се сећаш,
а то бих толико желео
без обзира на речи,
јер заборав највише боли.

Пролазе дани, а тебе нема.
Као да нестала си са првим дахом пролећа
које другима донело радост и лепоту,
а нама само патњу и бол.

Пролазе лета, ал’ пожутеле слике
у споменару миулих дана
враћају време снова, шапат жуборне реке…
И моћ несталих речи!

Ако ме некада сретнеш
док пловиш пучином среће,
насмеши се!
Можда ће растанак мање болети?
А ја,
ја ћу и даље волети!