Песма у инат бесмислу – Слађана Бундало


Песма у инат бесмислу

Немам ја ту моћ да плачем  и јецам
ја сам од оних што ћутећи ходе
Понекад у сну истину осећам
пустим да ме туђе ране воде

Нисам ја од оних што олако плану
што са једном речи човека убију
Мене људски јади умеју да гану
да ме попут мајке рукама привију

Нисам ја од оних што очима једу
што у једном дану сто пута слажу
Умем да препознам и духовну беду
и да кажем отворено  људима кад лажу

Ја сам од оних који отварају врата
Сунцу и светлу, заборављајући на таму
Ја имам способност ретку
умем да обрадујем себе саму

Разговарам са ретким птицама
дрвећем, цвећем
Разливам злато по неукротивим рекама
и поносим се тим умећем

Ја волим кад срећа обасја људе
и оплемени њихове животе
Не желим ником тужне тренутке
човек је биће невиђене лепоте

Небо је раскошно са безброј боја
топло уточиште за све птице
Свака од њих може бити твоја
само човек уме да промени лице

Настави са читањем “Песма у инат бесмислу – Слађана Бундало”

Quod licet Iovi, non licet bovi.

Morao sam osvojiti tvoju trvđavu, ne pitajući za cenu

na način, kako je Odisej osvojio Troju.

Samo je trebalo čekati, dovoljno dugo

Spremio sam ti i danajske darove,

koje ne možeš  odbiti.

Koji će ti dobro doći na tvom putu inicijacije

Trojanskog konja, samo prosleđujem

zbog tebe mi je dat, privremeno

na čuvanje.

(Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu.)

 

Нове књиге – “ДА НИЈЕ ТЕБЕ” – Лидија Бајкић

Лидија Бајкић je рођена је 22.04.1982. године у Крушевцу. Средњу медицинску школу завршила је у Крушевцу, а Високу медицинску школу струковних студија завршила је у Ћуприји. Ради у Дому здравља у Ћићевцу. Живи у Град Сталаћу. Ово је њена прва збирка поезије. Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу имало је ту част да објави прву књигу пoeзије Лидије Бајкић под називом “ДА НИЈЕ  TЕБЕ”. Књига је сад пред Вама, лепо дизајнирана и упакована и имаће своју судбину. Знам да ће пре свега квалитет Лидијине поезије освојити Ваша срца и допрети до Вас, јер:

Читаће се моје песме
Када туга срцем влада
Оно што срце рећи не сме
Док се буди свака нада.

ДА НИЈЕ ТЕБЕ

Да није тебе и Сунце би другачије сјало
Сви би жалили ту судбину клету
Шта је љубав не би се знало
Не би било ничега на овоме свету.

Да није тебе не би било смеха
Не би било ни дивног пролећног дана
На све стране би само било греха
А на души би с е отворила рана.

Да тебе нема не би било среће
Ни осмеха што ти лице краси
Ни љубави не би било веће
Било би само туге која се не гаси.

Да тебе нема не би било мрака
Као у неком царству владала би туга
Не би било ни најлепшег Сунчевог зрака
Не би ни све боје имала дуга.

Да тебе нема и свет би изгубио сврху
Не би било океана, река, планина и мора
Ни један брод не би имао сигурну луку
Не би никада свитала најлепша зора.

И ништа без тебе не би имало смисла
И мој живот би лагано почео да вене
Ни моја љубав не би била иста
Да тебе нема не би било ни мене.

Настави са читањем “Нове књиге – “ДА НИЈЕ ТЕБЕ” – Лидија Бајкић”

Pjesma o pjesmi

Život, i najteži,
pjesma je rođenjem ispisana
u dom neki, ko zna zašto,
poslata da bude
pokoljenjima isčitavana.

Život je stih
bilježen rukama našim
udahom i izdahom
suzom i osmjehom
kako stajanjem
na peronu čekanja
tako i korakom
na putu do beskraja.

Život je osunčan sonet
protkan biranim riječima
zaboravljenog pjesnika
čije će pjesme biti pročitane
kada od njega ni trag
na zemlji ne ostane.

Život je pjesma o pjesmi
poema na rođenju isčitana
protkana nitima Sunca i Mjeseca
sama je, još za života,
sebi epitaf u bezvremenu
isklesala.

Plakale su oči moje – Miško Pločić

Plakale su zvezde sa mnom
Plakao je mesec mlad
Plakao sam i ja za tobom
Al se smejem sad…

Letele su suze iz moga oka
Tekle su kao reka
Čekalo te srce do skoro
Al te više ne čeka…

Bile su tužne oči moje
Tužne su bile godinama
Ostalo je srce samo
Al i ti si ostala sama…

Nema više plakanja,nema više suza
Ostavio sam sve za sobom
Nikad više neću plakati
I tugovati ja za tobom…

Nikad više oči moje
Za tobom zaplakati neće
Iako ti u životu
Želim puno puno sreće…

Od sada će na mome licu
Samo osmeh sjati
Nek i mene u ljubavi
U budućnosti sreća prati.

МОЖДА СИ ТИ МЕНИ РОД – Милко Стојковић

МОЖДА СИ ТИ МЕНИ РОД

Можда си ти мени род
још из живота прошлог
кад си ми толико мила
па ми се преплићеш у ход
из сећања надошлог
можда си исто што и ја била.

Можда си ми љубав била
заклета хлебом и сољу
на верност до гроба
оно кад си и ти снила
зору, сунчану бољу,
па откупила мене одбеглог роба.

Mожда, можда сам те некад давно
у неком постојању другом
заклањао од кише, опасивао дугом
или пренео преко кућног прага
кад си ми толико мила и драга.

Или смо бреза и храст били,
једно крај друго у неком
расли шумарку над реком
где су двоје љубав крили,
шумили над љубавном устрепталошћу
па их од погледа злог крили,
дрхтали са њима и њиховом страшћу,
можда смо бреза и храст били.

Настави са читањем “МОЖДА СИ ТИ МЕНИ РОД – Милко Стојковић”

NE PLAČEM JA

NE PLAČEM JA

                         (Za moga Sašu)

Otišao si mili u bolji svet,

Tamo gde nema tuge i jada,

Istinu našao na drugoj strani,

Iza večite duge života;

Pa neka u predivnoj duši tvojoj

Uvek u radosti sjaji lepota

I neka si andjeo sa andjelima,

U večnosti mira i večnosti snova,

Sine moj.

 

Uvek, da znaš,

Ne plačem ja,

Mili moj sine,

To tuži moja duša.

 

To zaista mnogo

Tuži za tobom,

Moja duša.

                  (Tvoj tata, Bgd, 25.05.2021)                                

Još jedan dan na Itaki

U smiraje neke, samo more čujem

u daljini

bubanj

što odzvanja u ritmu veslača, Karaka galije

Nemir tad osetim što mami dubinama znanim…

(gde odbačene, počivaju Scila i Haribda)

Dal’ na moru il’ bitkama nekim, radost izgubih?

U smiraje neke, kad već  Sunca nije

pojave se mirisi i zvuci, i toplote bljesak

talasi o hridi što se lome

(to Posejdon sa Olimpa, u pučine bezdan skače

praveć pri tom gromoglasam tresak?)

gazeć’ vlažan pesak shvatam, da Itaka, isto tako tone.

Sad, da mene nema i nas da nije

sve bi bilo isto, držim.

Za godina tristo, ili milenije…?

Prebrzo se s’mora vratih, vučen Itakinom srži!

Ili, bolje da sam tada na pučini ost’o, da l’ bi i tad sve bilo nam isto?

Želeo je Odisej biti, od života brži

svetost, slava sve što se zasluži

kao Sparte onih, s Termopila, tristo…

СВЕТА ЛАЗАРИЦА – Богдан Јевтић


СВЕТА ЛАЗАРИЦА


Пред здањем храма у Крушевцу,
допиру Лазареве речи:
“Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека”.

Кроз небеско плаветнило
Божји гласник се јавља,
света вера је победила,
Лазар и његова војска
постали су браћа анђела.
Видовдан је
позорница истине
да се достојанство
и храброст славе.
У храму свете Лазарице
чекам причешће.
С Богом у срцу
узрастам до висина
да спознам смисао
и суштину живљења.
Хармонија светиње се чује,
у души трепере струје,
опојни мирис тамјана
облаке растерује.
Лазарице, светлости света
спасоносна су твоја причешћа,
штите крила Анђела
блаженство Православља.

Настави са читањем “СВЕТА ЛАЗАРИЦА – Богдан Јевтић”