www.poezija.rs

 

ГРЕШНИК КРАЈ ОДРА

(сонет 36.)

Давно беше, ал` сећам се кад су нам се очи среле,
лепотица она беше, ал` усне су другу хтеле;
међу нама ништ` не беше иако сам њу вoлeо,
тужан поглед, уплакани, никад нисам пребoлeо.

Поред одра њеног стојим, изломљене гледам боре,
скамењене усне ћуте, а ја желим да говоре;
да ми кажу да ме желе помодреле усне њене,
њене дуге косе седе цели живот немршене.

Милујем јој прамен косе, остала је због ме сама,
а у срце тужно моје увлачи се мучна чама;
што не дадох да ме воли, да изљуби моја уста,

за ког сам их сачувао, остала ми довек пуста.
Срешћемо се у вечности, тамо где се душе вoлe,
код Господа милостивог за ме опрост да измoлe.

© Бранко Мијатовић  2021.
Из збирке сонета у припреми

ЗАПИСАНА СУДБИНА

(сонет 1.)

Давно беше, ал сећам се кад сам теби срце дала,
завoлeх те, а да желиш другу жену нисам знала,
сањала сам усне твоје, будила се уплакана,
заувек ме успавала мог бoлeсног срца рана.

Чезнула сам да ме љубиш, замрсиш ми дуге косе,
с’  плетеница да ми скупљаш заостале капи росе,

све је само сан остао, теби друга дража била,
посребрила моја коса, постала сам снежна вила.

Тужан стојиш крај мог одра, сад ми мртвој усне дајеш,
пожелиш да време вратиш, јер се сада горко кајеш,
е мој драги сад не пати, не проклињи судбу клету,

наше болне сродне душе, срешће се на другом свету.
Све што нам се сад десило знало се од давних дана,
сваком од нас већ одавно судбина је записана.

© Јасмина Димитријевић,
Србија