MOŽDA – Gordana Vekić

Možda…

Kad tišina postane sve češća,
Nema tih reči koje mogu
Popuniti prazninu veličine svemira.
I koliko god želela,
Ne mogu ostati uhvaćena
U mreži nekih drugih trenutaka.
Čovek je vuk.
Može da promeni dlaku,
Ali teško da će promeniti ćud.
Ipak, lako je poverovati…
Tako lako…
Ljubav je prazan prostor u nama
Koji se nekad lako popuni
Slatkim rečima.
Trenutak kad nam je potrebno
Potisnuti gorčinu života.
I baš tada naiđeš na nekog
Ko se za to brusio godinama.

Možda…
Za deceniju ili dve…
Možda naslonjena na prozor
Pored pustinjske ruže
I zagledana u daljinu,
Uzdahnem duboko i izdahnem…
Možda će taj dah oduvati prašinu
Sa požutelog lista…
Možda će doći do tvoga oka…
I možda će u njemu zasijati iskre
Kao malo sazvežđe
Koje sam mesecima za tebe gradila.
Možda će tvoje srce za trenutak
Zakucati brže
I možda će taj zvuk na trenutak
Prekinuti tišinu.
I možda ćeš čuti vrisak moje duše :
“Molim te, reci bilo šta, samo me ne kuliraj!”
I možda ćeš tada znati kako ćutanje boli
i kako sam samo tebe umela da volim.
Tebe, koji si samo sebe sa mnom voleo.

(C) Goca Vekić

О ВИДОВДАНУ – Гордана Векић

О ВИДОВДАНУ

Прича је једно,
дела су сасвим друго.
Како је само дошло до тога
да твоју причу о љубави
преселим у снове о нама?
Где сам то тражила оправдања за тебе?
Пред бежањем из брачне
у моју постељу,
пред најгорим о најбољем пријатељу,
пред сујетом која је и од мене
видела непријатеља.
Пред рекама алкохола
које теку твојим венама.
Како сам у твом волим те
чула шапутања једне чисте песничке
душе?
Како сам пречула врисак амбиције
која је спремна да гази?
Где сам то нашла инспирацију
о теби и мени, о заједничком чеду
и уживању за заувек?
Причао си тако лепо
и тако нежно уздисао нас.
То ме је понело.
То ми је дало подлогу
да посејем твоје речи
и да гајим наш врт снова.
Можда једнога дана,
негде о ВИДОВДАНУ,
будемо уживали у плодовима лозе.
Можда једнога дана
и купимо тај казан да печемо
лозовачу.
Можда једном о ВИДОВДАНУ.
Сада, о ВИДОВДАНУ,
само желим да те преживим.

Настави са читањем “О ВИДОВДАНУ – Гордана Векић”

ЉУБАВ- Душан Комазец

Љубав је ко’ свемир
који стално расте
и уноси немир
у дубину душе.

Љубав је ко ласте
у пролеће рано
што препреке руше
да стигну на време
и озаре неко
лице уплакано.

ПИЈЕМ ЦРНО – Мр Ратко Тодосијевић Баћо

Поводом давања полугодишњег помена мр Ратку Тодосијевићу Баћи 12.06.2020. године, промовисана је његова књига ПИЈЕМ ЦРНО у кругу породице, његових пријатеља и чланова Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, које је издавач књиге.

Отштампана је прва књига мр Ратка Тодосијевића Баће “ПИЈЕМ ЦРНО”. У њој ћете сазнати ко је био пуковник, сликар и песник мр Ратко Тодосијевић Баћо, сазнаћете како је писао поезију и видећете како је сликао. Издавач књиге је Удружење песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, чији је активни члан Баћо био. Иначе на годишњој скупштини удружења одлучено је једногласно да Годишњу награду ПоезијаСРБ за 2020. годину добије постхумно мр Ратко Тодосијевић Баћо за свој целокупан стваралачки рад у области поезије и сликарства и активан допринос раду Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.


ПИЈЕМ ЦРНО – мр. Ратко Тодосијевић Баћо, Крушевац 

ПИЈЕМ ЦРНО

Прво
Сам те пио пијући
Затим сам те пио
Опијајући се
Сада пијем у својој
Тишини.
А та ми тишина
Доноси сећања
На опљачкану
Проћердану младост
Празне чаше
Кафанске вечери
Које зјапе у њима.
За кафанским столом
Коме је жижак одавно
Прозуко ногаре
Остају давно неповратне
Успомене.
Или ти ужади
Удављеника туђом Невиношћу
Покривених – покривених
Туђим одласком
Чујем или ми се само
Чини како ми самоћа
Говори да одлазиш.
Не кривите ме
Што не могу и не желим
Да руку заборава
Прихватим.
Кафана, сто, чаша
Вина – чаша вина
Ти и Ја и крај.
Пијем црно.


Ратко Тодосијевић Баћо, Крушевац – слика на ФЕДРАРУ
Настави са читањем “ПИЈЕМ ЦРНО – Мр Ратко Тодосијевић Баћо”

ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић је изговорио ову песму 11.02.2010. године, пред препуном салом Дома војске у касарни Цар Лазар у Крушевцу.

Миодраг Динуловић, сада управник Краљевачког позоришта је изговорио ову песму 10. децембра 2009. године у Крушевачком позоришту.

ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ

Писао сам име твоје,
на папиру, у трави,
на дрвећу, у срцу,
свуда сам писао.

А ти си се смејала и говорила
како је то глупо,
јер имена луда налазе се свуда.

Е, моја, мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
ништа ти не знаш…

А кад би знала, не би се смејала
писању мом, шапутању мом,
патњама мојим.

Е, моја, мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
не знаш, ништа ти не знаш…

Настави са читањем “ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ – Љубодраг Обрадовић”

Ne znaš ti


Ne znaš ti šta mogu ja.
Mogu da ćutim
da zatomim svaku riječ
mogu da odem
i da ti ne kažem zbogom
mogu da kažem
i da te slažem
da sve mi je tako svejedno
i da me nije briga
što sve je tako sivo.

Ne znaš ti,
mogu da ti kažem
da te ni malo ne volim
da isto mi je i
kad si tu i kad odeš
ne znaš ti,
mogu srce u čelik da okujem
sve srušene zidove
u trenu da podignem
da porušim mostove
i nestanem …
nestanem u tvrđavi
zaborava.

Ne, ne znaš ti i zašto bi znao
možda bi iz samilosti ostao
zato je bolje odlazi
vjeruj u ono što kažem
vjeruj i kad ćutim
i kad lažem
jer…ne…ne znaš ti
koliko ja mogu voljeti
voljeti…a ne priznati.

ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА – Јасмина Димитријевић


ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА

У албуму са ормара, једна слика залутала,
као да је неко скрио да ту чека само мене,
са сетом је само гледам, за ту слику нисам знала,
пожутела, избледела, она чува успомене,
зашто мени мајка није слику ову показала?

Себе гледам на тој слици, крај драгуља моје маме,
осмех блиста њој на лицу, а у оку трачак среће,
у осмеху и на слици чаробно је несто за ме,
дугу јој је црну косу окитило мајско цвеће,
најлепше је мени било кад смо тако биле саме.

Сећања ме јоште вуку на рај-дане доба тог,
из прошлости те далеке осећање срце реже,
можда ми је ову слику послао сами драги Бог.
можда мене бледа слика на детињство драго веже,
мајчица ме и сад пази, бди нада мном из света свог.

Вратих слику, склопих опет пожутели албум стари,
на исто је тајно место скрила и од себе саме,
чим је спазим срце крикне, рањено ми прокрвари,
пожелим да главу опет наслоним на њено раме,
мајско цвеће њене косе најдражи су мени дари.

Настави са читањем “ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА – Јасмина Димитријевић”