Бачене, истине и лажи, у исти кош
исклијаше у безумље бича сумње
Кап по кап – скапавамо,
а пркос расцветао у невид,
лед поноса
Кушам горке плодове гнева
Из заклетве,
на уснама клетва дозрева
Окови за будућност, од загрљаја
и задњим зраком разум слути
да нас још само прошлост спаја
И ту где си уплела, своје пророчне
прсте у вртлог живљења – дави се нада
Где почињу, престају крици и умире,
рађа се тишина (мала ноћна музика)
– незаборав
На ничијој земљи сећања,
на рубу понора јаве
и бескраја сновиђења,
Kрајпуташ линије длана
Клечи за молитву узалудну,
ил` невери верна
Буди срамно чиста суза, издајица
спуштена на пола копља трепавице,
Далеко негде за мојим леђима.
Умрлој љубави
Не видимо се,
а за истом смо трпезом
Не чујемо…
Не осећамо,
а у једној смо постељи
Далеки и неми…
Горде планине твојих рамена
ланцима мука загрљене
плача и ћутања зид
Е, да сам ти као некад стена
да таласе чежње разбијаш о мене
као што море грли и љуби хрид
Згасли су снови и звезде
за две самоће у кревету
У заборављене руке за столом
дрхтаји нежности се гнезде
И последња кап љубави на свету
отрова срца сузама и болом
Не видимо се,
не чујемо
далеки и неми,
осећамо крај.
НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић
НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ
Наших снова, давно нема више,
за час нестали негде без трага,
однеле их прве летње кише,
избледела су ми лица драга,
моја душа још за тебе дише.
Из магле ми допире све тише,
даљина тужни доноси твој глас,
разум би другу песму да пише,
дозивам те, мој си једини спас,
срце болно, несрећно уздише.
Ветар пожутело лишће њише,
јеца док земљи немоћно пада,
трагове наше осека брише,
неста за ме и последња нада.
сузе ми се у речицу слише.
Рањеници сами исцелише,
сваку рану из најтежег боја,
свачија патња лако се брише,
само не може твоја и моја,
наших снова, давно нема више.
Настави са читањем “НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић”
DOK JE TREŠNJE
Kažu da u starom drvetu stanuju duše…
I ja verujem u to.
Verujem da u mojoj staroj trešnji
žive duše sve one dece koja su nekada
sa nje brala plodove.
Duše dece koje su zaboravljene
u odrastanju.
Tišina i vetar nanesu zvuke one graje.
Čujem smeh.
Čujem jauk posle padova.
Čujem životne planove.
Čujem tajne izgovorene u krošnji.
Čujem…
I živo se sećam zujanja pčela u cvetu.
Sećam se svakog bljak crva posle kiše.
Čujem zvuk čekića koji pravi tronožac
da možemo da uživamo u
prvim trešnjama koje obasja Sunce.
Čujem glas moje nane koja se raduje
jedući ih iz metalnog tanjira.
Čujem neizgovorena obećanja sebi
da ću se uvek sećati mudrih reči moga oca.
Čujem njegov savet svojoj sestri:
“Ono što je danas uradio njoj,
sutra će uraditi tebi.”
Sećam se i onog :
“Jesam li ti rekao?!”
posle nekoliko godina.
Na trenutak zaboravim,
možda pre neću da slušam,
“Neveran partner ne može da bude ni dobar prijatelj!”
Verujem da u mojoj trešnji žive duše.
Verujem da me podstrekuju, prate
i puštaju da grešim.
Verujem…
Stara je to trešnja.
Trebalo bi je poseći.
Ali, neka je dok može da stoji.
Neka je da me s vremena na vreme podseti
da se vratim sebi.
Neka me njena grana pipne po ramenima,
neka me dozove.
I jednog dana kada se slomi, kada padne,
želim da iz njenog panja slušam iste priče.
Želim da zapamti i glasove moje dece,
a jednog dana i njihove dece.
Makar samo kao panj izigravala stativu.
Verujem…
Zato se ne plašim da probam,
ne plašim se da pogrešim,
a ni da izgubim.
Neka je…
Dok je nje i mene je…
Goca Vekić
Где? – Невена Терзић
Где?
Сањала сам косовског сина.
Мирисао је на свежу крв.
На грудима божур-увео и црн.
Плакало је то око сећања,
Нагриза га црв.
А у зеници траг постојалих пролећа.
Плакао је српски син
Жалећи своје ране,
Хладан и бео као млади крин,
Шапутао је.
Реч му слана, подбула.
Нисам је разумела. Нисам је чула.
Уста отвара,
И јунак и утвара.
Бежала сам од страшних речи,
А он приши своје токе на моје груди.
Нестајем у празној шупљини очној
Где сећања вију ко кружнице,
Око празног места где некад лежало је срце.
Мрак…
Издаја боли више од смрти.
Издаја коље.
Како да населим слике у вековни мрак;
Којом бојом да насликам поље
И ледене војнике?
Све што имаш је сан.
Дођи лик да ти обојим именом светаца
У које се кунем,
Љубећи им давно мртва лица,
Дрвена, распознавана по псовкама.
Човек убица.
Сећање твоје давни је сан.
Пљујем, псујем твоје идеале, бедне, мале.
Издали смо Видовдан.
Да.
Из његовог мрака писну жамор векова:
У мраку тумарајући,
Човек заврши
Мислећи о болу на своме туру.
Палите свеће,
Децо слепа,
Осветлите заборављену културу!
Лажеш, кунеш се у Јединога.
Славу славиш, псујеш бога.
Само јога Србина спасава,
Да побегне у мисао из које не излази
Ко из ропства,
Да заборави срамоту што кочи.
Где дед главом плати, унук дрхтећи затвара очи
И сања,
А прошлост све мања и тања,
Ко танана нит,
Истањена ал постојана,
За одвођење до лепших дана.
Свака судбина
Начињен је избор,
Земља или тор
Златорун, ал опет ован,
Богом дан,
Свом имену, оцу, земљи,
Себи стран,
Слави
И тражи свој Видовдан.
Настави са читањем “Где? – Невена Терзић”
Огледало будућности – Снежана Марко-Мусинов
Огледало будућности
Успомена на историјску судбину
што обележи један народ
и умањи знатно његов пород
за 28. јун се везује
и тад велики српски празник бије
да се живаљ ни пред ким не повије,
у скуте зла нагло савије
и ту сакрије од садашњице и давнина,
времена која нису увек,
и не беху стално фина
па сећања кад навру
Газиместан помену и Лазара
којим се једно доба затвара,
а памте Косовског боја страдања
која, уз спомињања, прате увек нова надања,
буде емоцију припадања,
неодустајања, непропадања,
ради огледала будућности
без прекомерне патње и злости;
у боље сутра, одлучним кораком
треба храбро повести,
ко зна колико далеко тај пут може одвести?
Времеплов браник историје чува
савремена Видовдан песма
кад из многих уста хорски загрува
и снагу патриотизма изнова јачу дотура.
Снежана Марко-Мусинов
3.6.2021.
ВИДОВДАН – Јована Марковић
ВИДОВДАН
Душа зору чека ко погубног дана,
где уз смрт су певали славуји са грана
где пали су божури, заштитници вере,
где чуван је завет током тамне ере,
где Богу, по суду, дати су животи
који крст су бранили на српској голготи.
Лазарица пева звуком старих звона
Безимену песму, без и једног тона,
да Небеско царство чека и постоји
и да нико не треба смрти да се боји,
да живеће Српство док год има зора
и преживет искушења кошмара и мора.
Да Бог све нас гледа, подједнако воли,
Свети кнез се Лазар за Србију моли,
док год божур цвета и славуји поје
народ ће и земља Света да постоје.
Док је Видовдана, док се небо плави
дан Косовског боја Српство ће да слави!
Аутор : © Марковић Јована,
ученица трећег (3.) разреда Гимназије у Крушевцу, одељење 3/7
Душа зору чека ко погубног дана,
где уз смрт су певали славуји са грана
где пали су божури, заштитници вере,
где чуван је завет током тамне ере,
где Богу, по суду, дати су животи
који крст су бранили на српској голготи.
Лазарица пева звуком старих звона
Безимену песму, без и једног тона,
да Небеско царство чека и постоји
и да нико не треба смрти да се боји,
да живеће Српство док год има зора
и преживет искушења кошмара и мора.
Да Бог све нас гледа, подједнако воли,
Свети кнез се Лазар за Србију моли,
док год божур цвета и славуји поје
народ ће и земља Света да постоје.
Док је Видовдана, док се небо плави
дан Косовског боја Српство ће да слави!
Аутор : © Марковић Јована,
ученица трећег (3.) разреда Гимназије у Крушевцу, одељење 3/7
Победничка песма на конкурсу ВИДОВДАН 2021. у категорији млади песници
ВИДОВДАН – Бојана Мицић
ВИДОВДАН
Видовдане,
мој лепи дане.
Газиместан је место,
и радости и ране.
Видовдане што зацељујеш моје ране,
али ми и сузу даш,
кад сетим се јунака и Лазара,
оно што историја има,
да се учи надалеко,
да се памти годинама.
И Косметом што птице лете,
сваки пут ме на Видовдан сете,
на косовски бој, на завет јунака
што нема ниједна земља,
ко земља јунака.
Видовдане,
иако ми срце затрепери кад чујем ти име,
кад чујем песме испеване о теби и тужне риме,
Волим те мој Видовдане,
Што си печат Земље моје вољене,
Душе моје сломљене, али склопљене у цело,
Јер ти си Видовдане моје душе део.
© Бојана Мицић
15. јун 2021. године
Dajte mi drugu mene
Dajte mi jednu masku,
novu i drugačiju
onu koja će s mojim licem
s mojim tijelom
kao koža srasti.
Dajte mi jednu drugu mene
iz korijena, ponovo rođenu
ne samo za sad, ne samo po potrebi.
Odglumim i ja često
izaberem neku od maski
iz širokog asortimana
životnog maskembala
ali, preklinjem vas, dajte mi
jednu masku da bude ja
da se ispod nje ne vidi
duša ova sva.
Budem i ja drugi neko,
želeći da me ne prozre niko
iako oči se uvijek
ispod maske vide
kroz njih se ne prolazi olako.
O, dajte mi jednu novu mene
da se ne prepoznam ni sama
dajte mi, kad vas molim,
u sjenku da se pretvorim
da me nema u obrisima
putevima mojih rasustih koraka.
Dajte mi jednu masku
i jedan zaborav.
Настави са читањем “Dajte mi drugu mene”
Поље божурова – Данијела Нела Јевремовић
Ја, потомак Немањића,
Лазара и Обилића
не дам да ми некрст ломи крст!
Не дам своју Патријаршију,
Љевишку и Грачаницу,
свету земљу, жилу куцавицу,
родну груду, ћирилицу.
Не дам поље божурова
нико је из крви мојих прадедова!
Не дам орла, крила соколова,
ни звездано небо изнад Косова.
Не дам звона дечанска
ту је моја вера исконска,
не дам храст и орах,
стазу којом хода монах!
Не дирајте ми светиње
пусте аветиње
то је увек било моје
оку и души свето је!
И ова суза што кане
над иконом Богородице
стићи ће вас кад овоземаљско стане.
Ту, у цркви поносне Лазарице
молише се мајке за синове јединце,
исплакаше очи “косовке девојке”
док чекаше са Кошара момке.
Памти црква Лазарица
сва та вером обасјана лица,
кад се у њој причестила војска
Христова чета мученика.
Помози свети дане, Видовдане
да се њихова душа у висине вине,
да процвета поље божурова
на слободној, српској земљи Косова!