ОДАБРАЛИ СМО ЗА ВАС ИЗ АРХИВЕ САЈТА

[wp-post-slider]


Љубодраг Обрадовић, уредник сајта

Архива на сајтoвима PoezijaSCG & www.poezija.rs је богата садржајима, чак би се могло рећи – ПРЕБОГАТА! Просто се и ја изненадим (пријатно) колико ту има квалитетних песама (преко 15.000) ! Зато сам се потрудио и обезбедио софтверску могућност да и Ви сами можете да се подсетите на песме и остале садржаје, који у архиви на нашим порталима стрпљиво чекају да заголицају машту и улепшају нам дан. Зато будите носталгични и завирите на трен…

Има ту многих великих песника, за које се још не зна. Слободно будите први међу једнакима, који ће допринети да њихово дело исплива на површину. Јер данас, поезију сви пишу, а мало је ко чита… А има и она наша стандардна прича – читајте да би и Вашу поезију неко читао! И зато, слободно отворите ковчег са поетским благом. Читајући поезију других песника постаћете богатији, а други ће се обогатити читајући Вашу поезију.

ДОБРОДОШЛИ и УЖИВАЈТЕ!

[wp_show_posts id=”71992″]

НОВЕ КЊИГЕ: И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ – Тијана Рапаић Марковић

Пред нама је нова књига Тијане Рапаић Марковић “И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ” коју су објавили: ЕВРОПСКИ ДЕФЕНДОЛОШКИ ЦЕНТАР, Бања Лука (издавач) и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, Крушевац (суиздавач).  Књига је одлична, па Вам препоручујем да је прочитате, тим пре, што је можете бесплатно преузети на сајту издавача. И ова презентација књиге је у функцији да Вас постакнемо да књигу прочитате. /Љубодраг Обрадовић/

ОСТАНИ КОД КУЋЕ!

Ово је мој живот сада
Ово је мој народ, моја цивилизација
Ово је моја барк
Насукана на дну океана
Што сад тражи утеху, наду и заборав
Да све што се десило
Не понови се више!

Ово је моја Србија
Мој камен и мој хлеб
Моје дрво, жбун
Моја клупа испред куће!
За нас, за нас и само за нас:
Остајмо овде
Јер Једно Је Сунце
Што нас сад све греје!

ОСТАНИ КОД КУЋЕ!!!

 

Прича о Тијаниној књизи “И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ” – Љубодраг Обрадовић


Зове ме мој друг Раде Биочанин пре неки дан и каже: Љубо прочитај вечерас ову књигу (И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ – Тијана Рапаић Марковић) и напиши у пар реченица рецензију. Сутра иде у штампу! Ја рекох да хоћу. Била су за то два јака разлога. Први – Тијану и њену поезију сам упознао случајно пре пар дана на сајту www.poezija.rs и то у аудио верзији и морам признати да ми се баш допала. Други – читајући њену аутобиографију прочитао сам и овај цитат “Писањем се бавим од своје тринаесте године, када сам први пут узела у руке Превера, који је био и остао мој узор”, који ме је одушевио, јер је Превер био у врху топ листе мени познатих песника. И рекох, то је било довољно да Радетову
неуобичајену понуду прихватим. Али ипак није било тако брзо. Узео сам тајм аут од неколико дана да прочитам све песме у књизи. И опет песма о Преверу “И ПРЕВЕР ЈЕ ЛЕЖАО ГО НА ПЛАЖИ”, која ме је оборила с ногу, као што ме је некад и сам Превер, сваком својом песмом обарао. Илустрације ради цитираћу:

“Он је мушко
Њему се може
Њему неће пасти капа с главе
Он је своју капу ставио на свој понос
Па се дигла капа
Уместо поноса
Сетим се каткад”

Да, Тијана је песник који осваја на прво читање, осваја сваким својим стихом. Осваја својим поимањем поезије, писањем, актуелношћу – својим поетикама које уграђује у сваку своју песму. Њен приступ, иако преверовски, толико је ориганалан и модеран, да ја кажем, као поенту овог заиста кратког приказа, свима Вама који читајући је, као и ја уживате у Тијаниној поезији: Слободно уживајте, таквих прилика неће бити много, када је поезија у питању.

„На тргу Слободе
Урлик
За слободу
За слободу!”

 

Љубодраг Обрадовић, песник

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ: И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ – Тијана Рапаић Марковић”

НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ – Драган Матејић

Промоција Драганове дванаесте књиге НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ одржана је 19.05.2017. године у Белој сали КЦК. Промоцију је осмислио аутор књиге Драган Матејић, а у релизацији програма су поред аутора учествовали: Љубодраг Обрадовић – рецензент књиге, Саша Милетић и Дејан Ристић – водитељи, Мина Матејић – виолина (музички тренутак)и Драганове колеге афористичари Драгиша Павловић Расински, Михајло Ћирковић, Ивко Михајловић и Братислав Костадинов.

Е, јесте враг, овај наш Матејић Драган. Чим узме оловку у руке он пређе праг и загуби се у невремену, које нам овај живот дневни тако несебично дарује. И не знамо да ли смо то покисли из облака, или од животних неприлика које су врело наших живота. Јесте Драган враг, јер зна знање, после првих девет (књига) зна да је десета исто као и прва и да се и пред њом уздрхти од ишчекивања… (скоро као и пред првом девојком)… А у међувремену је догурао и до дванаесте, мислим књиге…

Настави са читањем “НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ – Драган Матејић”

НОВЕ КЊИГЕ: Драган Матејић – ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА

ОШИШАНИ СМО ДО ГЛАВЕ, ОДАВНО – Љубодраг Обрадовић

Кад човека познајеш лично, дуги низ година, није лако да пишеш приказе његових књига, а да део из тог познанства не стекне право, да се у тој рецензији и појави. А и то је на неки начин и добро, мада многи кажу да није објективно. Како није?

Ко не познаје аутора књиге, него о књизи суди само на основу прочитаног, може бити у заблуди. Слаткоречивост писца може га завести да донесе погрешан суд? А ја нисам у тој ситуацији, знам га ко две паре у џепу!

Дакле, Драган је до сада написао много књига… И у њима објавио афоризме, епиграме, скечеве, једночинке, сценарије, радио драме, позоришне драме, поезију… Али кратке приче до сада није објављивао као самостално издање. А писао их је… Ваљда му је остао жал што је у основној школи увек на писменом задатку, (који је у ствари био увек кратак), никад није добио већу оцену од 3+. Како му је наставник српског објашњавао, рад му је био одличан и зато је ту онај плус, али пошто је кратак, онда је оцена тројка.

Драган је прошле године прославио 50 година, како он каже, „књижевног рада и нерада“, па је тако дошао и ред да објави и књигу са кратким причама, којих се баш накупило… И тако је са књигом ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА заокружио свој стваралачки опус.

Али не плашим се ја за Драганово будуће стваралаштво. Пред њим су нови изазови, да се филм доживљеног и преживљеног, који је у његовом мозгу већ снимљен, разлије на бели папир. Пред њим је да се нагомилано животно искуство, које је просејало трагове о стварности, која је више сурова него смешна, спаковује у роман, са циљем да нас замисли и насмеје…

Ја Вам нећу препричавати ове кратке приче. Њих морате сами прочитати и тако стећи свој суд, јер су приче кратке и животне и можете их прочитати по две уз кафу…

А такав приступ се и уклапа у поенту овог приказа, јер сам се одавно придружио онима који мисле да о писцу, био он песник, прозаиста или сатиричар, најбоље говори његово дело и да критичари и тумачи онога шта је писац хтео да каже, ту процену коју ће читалац читајући дело стећи, само кваре”.

И зато, прочитајте Драганове кратке приче и знаћете да је његов роман већ написан и да се по њему може снимити и филм, баш онај из Драгановог, а и наших живота.

ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА

Рачуни за струју и воду ме не брину. Струју не трошим, а воду слабо пијем. Све онај, кад дође да чита утрошак, врти главом, мисли да крадем воду. Јесте то, али ђубре, тачније, мањак ђубрета, велики ми је проблем.

Комуналци сваког понедељка одвозе смеће на депонију. Док нам нису бесплатно изделили канте за смеће, некако сам излазио на крај са тим. Двапут месечно, кад пођем у банку по пензију понео би и кесу са смећем ако би имало шта да се баци, па би исту убацио у неки контејнер испред стамбене зграде и готово.

Моја срамота је почела са тим вајним кантама. У први мах сам се и обрадовао, да ми држава поклони нешто, а онда сам устукнуо. Шта да ставим у канту кад комуналци дођу у понедељак да је испразне?

Кад год, мој први комшија избаци смеће, из канте кипи и прелива. Уз њу избаце и по две три вреће. Па кад се ветар раздува, разлете се фолије од чоколада по целој улици. А празне флаше од пића, све неке четвртасте, да их човек онако празне држи на креденцу као украс. Сви комшијини шири нег дужи. Он је пензионисани директор од неке фирме, а пре него што је отуд побегао у ту фирму је упослио оба сина и једну снају. Друга снаја основала фирму за утеривање дугова те је свако јутро полицајци прате на посао.

Кад сам, једног понедељка, видео кроз прозор маторог комшију како отвара моју канту и завирује у њу, тако сам се застидео и сакрио иза завесе. Шта он има да гледа у моје смеће? Шта да ставим у канту од десет хиљада пензије и нешто јаче? Од тада нисам имао мира од беса и немоћи. У дворишту имам липу. Откинем од ње грану па је бацим на дно канте и одозго набацам неке старе папире и по неку кесу са остацима кромпира или евентуално купуса. Липу сам тако подкусио да испод ње нема више хладовине и грана за шпрајцовање у канти.. Живу ограду шишам из два дела. Причам около како ме руке боле да је подшишам од прве, а овамо гранчице користим за канту у два понедељка. Тако сам решио проблем, али само за кратко. Срећом, ударише оне поплаве. Бујица на улици донела свашта, али нисам ја то одмах у канту, него под степениште па делкам. Ишао сам у Комунално да тражим да не плаћам рачуне због мањка ђубрета. Не да нису хтели, него ме још и изгрдише. Сад сам нашао да загађујем околину кад опет идемо у Европу међу чисти свет.

Држава је некима смањила пензије а мени подигла за пет посто. Повећање ми је добро дошло, таман има за толико да плаћам рачуне Комуналном.

Ђубре ме од скора више не срамоти. Због великог смећа у комшилуку донели нам контејнер. Није било згодно да га ставе испред компијиног дворишта, сметао би кад улазе и паркирају возила, па га гурнули испред моје ограде. Ја сам се у први мах и обрадовао, али сам се одмах покајао Кад сунце припече смрди из контејнера да прозор не смем да отворим. Али, ако, тај смрад што га ја удишем, то је мој допринос да што пре уђемо у Европу.

Претурам јутрос по контејнеру, онако из радозналости, кад у њему цела векна хлеб.

Притиснем је прстима, још свежа. Као да сам дошао у маркет. Завучем руку мало дубље, напипам и паштету скоро неотворену.

Добро је, биће још боље.

Драган Матејић -10 књига – ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ

*Читање књига није тамни вилајет, шта год да се после читања присвоји, неће довести до кајања. А, ако се неко и покаје, увек може књигу поново прочитати и благо које је после првог читања присвојио, несметано увећати… 

31.05.2013. године – Бела сала КЦК – ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ – Драган Матејић – УМЕСТО ПРЕДГОВОРА:  • Афоризам настаје тако што се напише. • Ауторизовао бих своје афоризме, али не знам ко их је написао. • Жена, то је љубавни афоризам.

Е, јесте враг, овај наш Матејић Драган. Чим узме оловку у руке он пређе праг и загуби се у невремену, које нам овај живот дневни тако несебичо дарује. И не знамо да ли смо то покисли из облака, или од животних неприлика које су врело наших живота.

Јесте Драган враг, јер зна знање, после првих девет (књига) зна да је десета исто као и прва и да се и пред њом уздрхти од исчекивања… (скоро као и пред првом девојком)…


Драган Матејић – промоција 10-те књиге ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ

Настави са читањем “Драган Матејић -10 књига – ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ”

Програм 21. ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ водили Марко Живић и Јелена Ђорђевић

На вест о смрти Марка Живића, сећамо се и подсећамо Вас, да је он 2013. године у Крушевцу, водио 21. “ЗЛАТНУ КАЦИГУ” заједно са Јеленом Ђорђевић Пи Ар-ом КЦК.


Програм ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ 2013. су водили: Марко Живић…
 

…и Јелена Ђорђевић
 

Водитељски пар Марко Живић и Јелена Ђорђевић
 

На Светски Дан шале први април, Културни центар Крушевац је 01.04.2013. године организовао у биоскопу Крушевац програм поводом 21. Међународног фестивала хумора и сатире ЗЛАТНА КАЦИГА о теми ПОМРАЧЕЊЕ. Додељене су награде за карикатуру и писану форму, ,,Витез од чарапаније- Сер Харди“ Радославу Павловићу и награда за животно дело режисеру Срђану Драгојевићу. Награде су свечано уручили градоначелник Крушевца Братислав Гашић и заменик градоначелника Синиша Максимовић.
 
Награде су уручили градоначелник Крушевца са замеником Братислав Гашић и Синиша Максимовић.
 
Награду ВИТЕЗ ОД ЧАРАПАНИЈЕ -СЕР ХАРДИ на 21. Међународном фестивали хумора и сатире ЗЛАТНА КАЦИГА добио је сценариста Радослав Павловић. Аутор бројних позоришних комада од којих су многи, попут „Шовинистичке фарсе“, доживели и више стотина извођења, али и филмски и ТВ сценариста („Мој рођак са села“), на титули се захвалио у духу Фестивала који му је доделио.
 
„Хвала жирију сад имам где да емигрирам, у државу Чарапанију, кад ме отерају из Београда“, каже Павловић.


Синиша Максимовић додељује Радославу Лалету Павловићу награду ВИТЕЗ ОД ЧАРАПАНИЈЕ СЕР ХАРДИ

 

Награда за животно дело, одлуком Савета фестивала, додељена је Срђану Драгојевићу, рeдитељу који је симпатије шире публике освојио још у младости, филмом „Ми нисмо анђели“, а потом остварењима „Лепа села, лепо горе“, „Ране“ и другим.
 


Срђан Драгојевић – добитник награде ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО

 

„Ове године ми је 30 година како сам слободан уметник. Како је овај наш посао у култури све тежи и неизвестан, још пет година и могу у инвалидску пензију. Са те стране има логике што ми је додељена награда за животно дело“, каже рeдитељ.

 

Братислав Гашић – градоначелник Крушевца је поздравио све госте Града Крушевца  и пожелео да сјај Златне Кациге све више светли широм света

Настави са читањем “Програм 21. ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ водили Марко Живић и Јелена Ђорђевић”

ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ – Љубодраг Обрадовић

ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ

Излазим пред Вас и дрхтим,
ко уличар пред олтаром.
Знам, кратак је пут до смрти,
ипак, настављам по старом.

Осећам да су Ваша досада
и презир, део чудне освете.
И Ви се бојите сами себе,
јер и крај Вас сати неумитно лете.

И бесан сам ноћас на цео свет.
На чисте улице, а прљаве људе.
Знам, ја сам овлаш згажени цвет,
коме исти што га газе и суде.

Настави са читањем “ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ – Љубодраг Обрадовић”

SUZA ZA MAJKOM-Miroslav Krnjeta

Kako reći da sam zlo

cvetu mog života
koje me donelo na svetlo
duša moja,Božija lepota.

Rukama koje su me digle
ljubav za koju umirem,
O majko jutrima  u kaputiću
obe ruke me držale i nosile,
a ja leptira gazim i život satirem.

Kako kad si mi život
zid od oluja,mir i uteha,
tvoja šnalica sunce moga osmeha
a ja mako kopam zao plot.

Svetice moja namučena
koliko si noći suza prolila
koliko jutara ustajala uplakana,
srce plače ali sam plamen zla.

LJubim ti smežurane ručice
što si me nosila mučenice
ljubim te napaćena majko,
sin ti seje zlo nadaleko.

Volim te cvete moga proleća
ti si srca večna sveća,
zato puštam majko suze
sin je blato ispod trule breze.

ПЕСМА О ДУШАНИМА – Душан Комазец

Ово је земља вечитих надања
где божур црвен рад’ разних душмана
из крви ниче због силног страдања.
Ово је Србија, не земља Бушмана.

Иако духом мало смо клонули,
премда крв нам је помало згрушана,
још се држимо, нисмо потонули.
Ово је земља Милоша, Душана…

Са разних страна овде смо ступили,
ал’ песма иста свима је појана.
Битно је само да су се скупили
потомци Лазара, Јанковић Стојана…

Ко’ душа меки у дану кајања
са страхом Свето причешће примамо
свесни пролазног земаљског трајања.
У себи нешто небесно имамо!

јер преци наши поносни и смели,
сви нежни попут првог мајског цвета
за земљу ову пречасно су мрели
с погледом к’ небу попут сунцокрета.

Иако духом мало смо клонули,
премда крв нам је помало згрушана
још се држимо, нисмо потонули,
јер смо потомци Лазара, Душана…

.
.

НОВЕ КЊИГЕ – “FLORENTINA” – Зора Митровић


Зора Митровић – FLORENTINA


ЗОРИНЕ ПЕСМЕ, МАКОВИМА ПРОШАРАНЕ, ПОВЕТАРЦИМА РАСУТЕ НА ПОЉАНЕ ТУГЕ

Старац је седео на обали свога живота и осећао да му је крај близу. Стога је одлучио да остави писани траг иза себе, траг исписан у вечности. Решио је да свему што је сусрео у свом животу поклони по једно кратко казивање. А свако казивање говориће довољно само за себе. Ево шта је старац записао:

ДАЉИНЕ

Само дух расплинут лута бесконачним простором мисли и осећања. Проникнути у дубине свог срца и ума, где леже тајне постојања. Никако, јер што дубље продиремо, пред нама се отварају све већи бездани, бездани непознаница. Дух тражи уточиште.

Он сазрева, а можда, ипак, никада не сазри. Хватамо се за сламчицу нужне егзистенције. Тама и туга владају у свету који нас окружује. Како дух може да се одржи у свету који је неправедан?

Царство духа је могуће само у животу без материјалних граница.

ПАТЊА

Повечерје је титрало на благом поветарцу. Загасите боје неба губиле су се у сутону. Све је одисало миомирисом раног пролећа.

Изненада, небо се осу звездама. Знам, не воли ме више. Стога, још више боле ови сутони смираја дана. Као да хоће да нагласе крај наше љубави.

Боли, без изгледа да ће престати.

15.
Како је љубав чудесна ствар!!

Таман помислите да вам је на дохват руке, а она измакне. И утекне. У неке безваздушне просторе! Једноставно, ишчезне! Али, не нестане заправо, само постане неосетилна, без мириса, без дражи и сјаја. Све што је некада имала, нема више. Или се само тако чини.

Можда су ту, све њене одлике, али ми их више не осећамо и не опипавамо.

Промена се десила у нама. Алтерација без видне измене. Варијација на исту тему.

Опус лире, без инструмента. Сентима у Ц-дуру, без акорда. Видљива чулима треперавих струна. Осетљива на лахор, а без реакције на ураган.

И ово је последња љубавна песма коју склепах у магновењу трена, а инспирација ми бејаше опојно вино Chianti:

 

Свакога дана
У небеска вина
Сливају се сузе
Прастарих давнина.Прастарих љубави и јада
Где хрле тако, питање је сада.У јаду је истина
А у вину песма
Шапућу нам реке
И потоци мили.

Нек потекне вино
Са небеских двора
Нек наплави
Реке и потоке миле.

Нека се јад љубавни вине
У винске висине.

Тек тада ће љубав
Надвладати тугу
А, песма од вина
Донеће нам дугу.

У хиљаду боја
Среће и спасења

О, вино истине,
не дај да љубав задрема.

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ – “FLORENTINA” – Зора Митровић”