Добродошли!
ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО
У њега су стале љубав и мржња,
ход и лет,
туга и радост,
осмех и цвет.
Све оно испрати,
слон и буба једнаки по њему се крећу,
најдужа прича.
Што год дође,
буде и прође,
не стоји,
пролази, пролази,
а постоји.
Настави са читањем “ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО – Андреја Ђ. Врањеш”
Благо пева ветар,
Блажено од раних јутара,
на крилима верности,
злаћано сунце звезде умива.
Мила зора чисте душе,
зраком брише, чудом ствара,
као хор сребрних звона,
сан небом осликава.
Олуја бескрајна што таји путе,
Давном је љубави у молитви саздана,
Дарује ми освајачку храброст,
да склопим руке и мислим плаво.
Лумпујеш ноћас, драги Месече,
као момак уочи венчања.
Испијаш боце рујног вина
к’о нектар с поломљене гране, вадећи запушаче киселости жучне.
У трену сагореваш осећање.
Господар си плаветног царства,
у харему звезде љубиш,
у раскоши нестрпљивог шапутања,
и режеш снове пламеног драгоцења.
Разливаш светлост очајне таме,
од небеских брегова
на земљу ће пасти
кључала кап отровне жеравице,
да, по рођењу, магла ме угуши
и доживим последње боли заблуде.
Лудуј, ноћас Месече драги,
разби све кристалне маште моје.
Погрдне речи избаци из свог срца,
као што песник чини са вишком својих стихова.
Лутај ноћима,
уживај у прошлости камених сећања,
што живи у твојим веселим мислима
и верног неопроста.
А, кад мени буде воља
отковаћу и распустићу све своје реченице
поређане као возне шине,
и сваком облаку на небу
и мом рањеном срцу,
као и недораслој шуми,
што у росној постељи спи,
знам, бићеш покорнији од слуге.
ПАСАЖИР
Ако је лутао,
лутао је да упозна,
особу тихог пола.
Није је упознао,
али је светлошћу платио.
ЧУДНО
Срео је човека за живот старијег од себе,
исти му је рекао да се не могу више видети,
али ћемо се чути, када ти лако постане тешко!
ПЛАКАЊЕ
У природи једино човек плаче,
да ли је тиме широко награђена његова туга?
КОНСТАТОВАЊЕ
Ја знам рече вољеној,
а ти не знаш.
То је као да обоје не знамо,
рече она.
Загрли ме ноћас.
Без ријечи. Као да грлиш задњи пут.
И ћути. Само ћути. Сувише гласна
је ова душа.
Хладно је, загрли ме,
сакриј од свјета у крилу своме,
само ноћас, иди сутра.
Ја нећу, не смијем да волим,
само ме загрли, и ћути.
Хладно је. И хладноћа је
попут грмљавине гласна.
Све је мутно, само твоја рука
је свјетла. Свјетла и јасна.
2008.
Pade tama kad joj vreme nije,
buknu vatra bez plama i žara,
vešto Sizif svetu tajnu krije,
laže ljude, laže gospodara.
Pada kiša a njiva nam suva,
nema vode, presušila reka,
od pastira zli vuk ovce čuva,
puno ljudi a nigde čoveka.
Beloj čaplji sasekoše krila,
suzom kvasi suve četinare,
a na nebu gde je nekad bila,
sada slabi vrapci gospodare.
Čudna pesma još čudniji ljudi,
zašto Sizif još živi u nama,
Bože svetu dobrotu probudi,
neka ljubav poteče venama.
autor
Jovica N. Đorđević
Виторог месец земљи подари звезду плаву
лепшу од горске виле, са струком попут прућа.
Све сам љубави бивше предао забораву,
желећи, да баш она буди ме пре сванућа,
јер све нас опчини редом
Док занесеним гледом пратим тело- вретено
душа ми иште једну ил’ две-три чаше пића,
ал’ не смем, јер све то било би бесмислено?
Може доћи до туче ил’ до крвопролића
ако јој украду поглед.
Журно узимам двоглед, крећем на прву крошњу,
захвалан небу што је земљи принело звезду.
И знам, чим сиђем доле обућу нову ношњу,
одмах поћи у прошњу, ал док сам у свом гнезду
жељно ћу да је гледам.
На грану другу седам, јер „глупа” препелица
безобразна до сржи не да ми да је гледам.
Поново бацам поглед, свуд непозната лица,
а таман хтедох да је ама баш ником недам.
Изгледа да није земан?
Урликнух као неман! Кренух за звездом плавом,
ал’ јад за јадом стиже, под ногом пуче грана.
Стрмоглав беше страшан, земљу распукох главом.
Уместо само једне руди и друга рана.
Баш ми не беше право!
Кажу да није здраво гледати кад се гнезде
те ноћне луталице док се олуја спрема.
Због једне птице, само злаћане звезде језде,
јер како ни на земљи, ње ни на небу нема?
НЕСРЕЋНИ БАРОН +
Постоје момци који не јуре цуре, јер оне њих спопадају, такав је до краја залуталог пута на овој расутој планети био Борис, момак који је за Босну добио мало необичан надимак Барон. Господствен, аполонски лијеп требао је да се појави у ентеријеру било гдје па да све оне изгубе небо изнад глава, забораве гдје су пошле. Таква привлачност претворила се касније у животни проблем, имао је све, а као да није имао ништа. Продуховљен, музикалност му је била наслијеђена љепота. Окултан, тајна која се вјечито открива, жовијалан богатог језичког изражаја, све је он имао осим мира. Живот ипак трагикум, претешко је било његово бреме. Рођен са истином љепотана, због кога ће жене ломити ноге. Оженио се значајно млад, хтио је од себе побјећи, хтио је живот окружен породицом, традиционалном пажњом. Па ипак послије једва скуцаних годину дана брака, што ће и остати његов неславан рекорд, супруга турбулентне нарави у хистерији поднијела је након неопростивог догађаја захтјев за облигатни развод. Није могао никако да јој објасни да је у цијелом случају био
невин, најобичнија фигура што је још разбуктало бијес код жене крутих схватања. Тог тихог за Сарајево уобичајеног љетњег предвечерја мимо хтијња и без повода, објесна и злобна комшиница на уласку у хаустор пољубила га је као партнера пред женом са којом је тек започео, надао се лијепо живјети. Француски пољубац неопростиво тежак брачни прекршај. Барон је остао доживотно шокиран овим чином. Егзенпларан, примјер неслућено несрећног човјека није могао промијенити чудан живот у слиједу догађаја. Бракови су се низали као популарни магазини све док Барон није схватио да их је сувишно обнављати. Проклетство наметнуто природом остало је његов фатум. Лијеп, у његовом значењу трагичан, завршио је суицидом, пуцао је себи у потиљак, ваљда је хтио долазак смрти иза леђа. У Сарајеву настаде клетва: ,,ДАБОГДА ТЕ КАО БАРОНА ЖЕНЕ ВОЉЕЛЕ”.