www.poezija.rs

Читамо. Из измештеног созерцања – нижу се представе што су се винуле изнад кала нужности, ‘суб специе аетернитатис’. Уз ове полифоне лирске колоплете и ми, поморци свакодневља, постајемо морепловци ванвремља, што походе далеке мореказе; јер, ова поетика открива нека у профаном сакрална, у рационалном трансцендентна, у есенцијалном – метафизичка треперења.Постоје песници чије су стазе тангенте додира, али и они ређи, што сежу и недодире.

Непосредно пре него што ће отићи звездама, у зимомори росијске тундре, чувени руски песник Мандељштам читао је изворне Петраркине сонете. Држао је, у чељустима леднаа даха, тај груменчић југа и топлине, са маестралима, мирисима смокава и маслињака. Искрено верујем да би с истим одушевљењем и заносом читао версе Мијатовића што су, попут сонета великог претходника, небрушени драгуљи духа, у сталном прерастању.

Хипотетички Мијатовићев лирски јунак – готово је увек у првом лицу – по начелу филозофа Сиорана који не признаје савршену лирску песму ако није писана у првом лицу. У сонетима нашег песника то лирско „Ја“ је уједно и Аврам, који с чврстом вером у Божју Промисао жртвује јединца, али и син Исак, који верује ‘малом богићу’, на земљи – оцу,  да би му рука његова ни у сну – а камо ли на јави, могла нанети зло.

Тражити квинтесенцу – још некако, али трагати за квинтесенцом квинтесенце, за крајеугаоним каменом, то је подвиг.
Настави са читањем “Promocije knjiga – NEKO ČUDNO DOBA – Branko Mijatović / Iz časopisa PoezijaSRB br.19.”