Sve miriše na ljubav,
i ova noć što polako
bliži se kraju
umorna od čekanja,
od dodira, od nespavanja.
Miriše na ljubav
zamršena kosa,
telo, orošeno znojem
i mi, spremni na još ljubavi.
A želja kao planina.
Dodir tela o telo.
Prsti bez kapi krvi,
pobeleli od stiska,
zaranjaju nokte
u telo prekoputa sebe,
snažno, duboko,
dok ne zaboli.
Sve miriše na ljubav,
i ovo malo ponosa
što klizi niz postelju,
bez stida…
Valjaju se po jastucima želje.
Ona, što je bila poslednja,
sad je prva.
Kočnice otkazale.
Rekli smo zbogom stidu.
Noć je opasna, mami,
skida sve sa sebe.
Ostajemo goli,
noć, ti i ja.
Vide nam se samo duše,
a duše nam čiste
kao izvor obložen kamenjem
na kom se usna topi,
na kom se telo ugiba,
na kom unutrašnjost drhti
od naših usklađenih pokreta.
Све су тужне песме саткане од бола
рањенога срца, које си без муке
оставила само, пресекла на пола…
Сад снева лепоту „изгубљене луке”.
Тајанствена жено, зашто блудним ходом
мамиш душе чедне, к’о морске сирене
пијане морнаре, да у даљи бродом
занесени песмом ударе у стене?
Богиња си страсти, сласт најлепшег вина,
жрвањ, што у трену ледна срца слама.
Лопов, који кришом кад заруди тмина
плам чаробни краде сјајним звездицама.
Ти си зов даљине и песма заносна
што с најлепшим стихом у походе креће
треном, кад због туге суза нема, росна
низ лице чемерно због растанка слеће.
А можда си само остављена жена
исконском лепотом што сакрива лице
и сваки пут минеш к’о несташна сена,
јер те мами гнездо твоје луталице?
Са вечношћу вино спаја, љубав, брда и равнице,
спокој, стрепње и надања, сунце, кишу и ветрове,
вино двори ведре ноте и одгони несанице.
Спаја вино обичаје и призива лепе снове.
И нас двоје вино споји, две младости насмејане,
па у срећи пола века, с њом уз вино трошим дане.
Би веридба те јесени, нисмо могли љубав скрити,
па се тихо искрадосмо, скривао нас чокот зрео,
много ноћи, после тога, нисам прест`о сласти пити,
љубио јој медне усне, у вечну се љубав клео.
Смешила се снено она, осмех би јој пун милина,
опила ме пољупцима, к`о дечака чаша вина.
Стиховима шпалир сликам, виноградом док шеврда
и гроздове отежале, зраци сунца док их плоде.
У песмама мојим живе, таласаста драга брда,
и боеми распевани, што пред зору кући ходе.
И казујем свету целом, зашто наша вина вреде,
јер их моме босоноге, из гроздова сочних цеде.
Мој отац је наследио, винарију од свог оца,
док сам подрум уређиво, Бахус прстом позва мене,
у буџаку посве мрачном, показа ми пет-шест боца,
пуне вина из давнина и све воском заливене.
Старо вино као мелем, разгаљује, души прија,
као моја драга мени, као души поезија.
Свети Трифун долази нам, с бокалима доброг вина,
две-три капи усред зиме, успавани чокот буде.
Тога дана људи кажу, засја сунце са висина,
домаћини уз молитве, један другог вином нуде.
И куну се преко чаша, винопије од старина,
да на свету нигде нема, као код нас доброг вина.
Аудио снимак манифестације ЉУБАВ И ВИНО 2023. – Марко Вишњић КЦК
05.04.2023. Награде и Дипломе су послате на мејл који смо имали: Молимо све песнике који нису добили награде ма свој мејл да нас обавесте на наш мејл: ljubav@poezija.rs
У Биоскопу Крушевац је 14. 2.2023. године по петнасти пут одржана манифестација ЉУБАВ И ВИНО ВЕЧИТА ИСПИРАЦИЈА 2023. Том приликом у програму који су водили Данијела Јевремовић и Љубодраг Обрадовић уручене су награде присутним песницима из Крушевца и Ћићевца. Награде је уручио Љубодраг Обрадовић – председник жирија. Жири конкурса ЉУБАВ И ВИНО – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА, је радио у саставу: Љубодраг Обрадовић; песник – председник, Светлана Ђурђевић, песник – члан; Живорад Милановић Маки, академски сликар – члан; Латинка Ђорђевић, песник – члан; Саша Милетић, песник – члан и Драгојло Јовић, песник – члан. На почетку манифестације присутне је поздравио Живорад Милановић Маки – оснивач манифестације. Затим су Драгојло Јовић и Љубодраг Обрадовић, као чланови жирија прочитали по једну своју песму. После тога је Даница Гвозденовић прочитала награђене песме аутора који нису могли да присуствују лично и то у категорији млади песници: 1. Јована Марковић, Факултет Организационих Наука Универзитета у Београду, за песму ЈАНУАРСКЕ НОЋИ, 2. – Сара Вукосављевић, Београд, за песму ШАХ-МАТ; 3. – Милица Мирјанић, ученица Медицинске школе у Бањој Луци, за песму ТАЈНА.
У категорији одрасли песници: 1. Бранко Мијатовић из Шапца, за песму КРЧМАРИЦА; 2. место равноправно деле Данијела Јевремовић из Крушевца за песму КАП ВИНА и Јасмина Димитријевић из Загреба за песму ТРАГ ОД ВИНА; 3. место равноправно деле Зорка Чордашевић из Франкфурта на Мајни, Немачка, за песму ВИНУ ОСТАЋЕ ИСТИНА и Љиљана Марјановић из Крушевца за песму ОДА ПЕСНИКУ.
Наравно, Данијела Јевремовић и Љиљана Марјановић су прочитале своје песме и примиле награде које се се састојале из Дипломе и књига из Издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.
Награде на ЛИКОВНОМ КОНКУРСУ добили су: 1. Првослав Пендић Пенда из Крушевца за слику Вински плес; 2. место равноправно деле Бранко Мијатовић из Шапца и Слађана Бундало из Крушевца, а своју поезију која је добила Награду ПоезијаСРБ за квалитет поезије прочитали су Слађана Бундало и Првослав Пендић Пенда.
Своју поезију прочитали су и добили награде ПоезијаСРБ за квалитет поезије: Градимир Карајовић из Крушевца, Живота Трифуновић из Кобиља – Крушевац, Бранко Ћировић Ћиро из Ћићевца и Боривоје Бора Видојковић из Ћићевца.
На крају програма наступили су у ревијалном делу песници који нису учествовали на конкурсу и то: Мирко Стојадиновић (који је примио награду за Јасмину Димитријевић, а прочитао своју песму), Миљко Шљивић, Милосав Ђукић Ђука, Братислав Спасојевић, Олга Раденковић, Мирослава Смиљанић, Миломир Кркић и Даница Гвозденовић.
Свет је мало место, у свемиру скрито
и у њему душе што се вечно траже,
ништа није тако, стварно, истинито
као кад ти неко, да те воли, каже,
па ти се отворе златна рајска врата,
из срца полете ластавица јата.
Тако је и нама у младости било,
на два краја света чекасмо се дуго
изнад нас се једном небо отворило,
па нам тихо шапну – До виђења туго!
Кренусмо ка месту, где ћемо се срести,
где ће нас судбина незнана навести.
Нашли смо се онда, под облаком белим
са кога је вила просипала цвеће,
ко лептири полетесмо једно према другом,
ти тренуци беху за нас пуни среће,
тада ти припадох срцем својим целим
само да те волим од тог трена желим.
Постао си јутро што ми сан прекида
и вечерња румен што ме нежно грли,
ноћна жудња што ме успавану кида,
зрак сунчани што ми у пољубац хрли…
Постао си лађа којом кроз дан пловим,
биће што ме воли и које ја волим.
Постала сам тада део твога бића,
снага која држи твоје тело јаким,
храна души гладној, место јела, пића,
ваздух од код живиш са уздахом сваким…
Кажеш да у мене, ко у Бога гледаш,
у руке би моје, живот свој да предаш.
А небо над нама златне звезде сипа,
додаје нам боре и седи нам косе,
године нам ниже, ништа нас не пита,
месечеве мене осеке нам носе…
У нама још цвета бела љубичица
док нам кости ломи, старост- бесрамница.
