Добродошли!
Од тебе до сунца
Васкрс наш у зениту,
Једна шарена дуга,
Послије љетне кише,
Дохватила бих је да
Се не шепури више
А онда модри облак
Моју жељу краде,
Он ми зклања искре
Што ме весело каде,
Сунчево велико око
Разбија небеске мреже
Да ме дигне високо,
Да сипам по теби
Сјајне бисерне пјеге
Нанизане ко ђердане.
Пламен да те грије,
Ал’ сам сањарећи стала
Амо, тамо, гдје ћу прије?
Да се винеш небу плаву,
Да узлетиш тад бих знала.
Сунце ме греје,
дремам.
У мислима ређам слике
од пре педесет година.
Први мај , празник рада.
Сећања су јака.
Отац пече прасе,
купује пиће.
Он и мајка , пиво или вино,
а ми, деца , кокту,
пиће наше младости.
Ручак богат:
сарма, печење, торта…
Све је у мени још живо.
Сећања навиру.
Као и сузе
Били смо безбрижни.
Свако лето , село или море…
Није било оскудице,
ни натезања.
А данас , другачије.
Млади на уранку,
роштиљ, алкохол, музика.
Старији код куће,
уз кафу,
чувају у себи
оно некадашње
Пристао бих сад, на кеца
да постоје моја деца.
Синиша би био даса,
лепог гласа, лепог стаса,
опасан би био баћа,
у свему бољи него ћаћа.
Радовао бих се истом мером
и поносио својом ћером.
Ту би била игра, граја,
јер је много воли таја.
Још да њена лепа мама
исто игра се са нама,
да каче ми се око врата
кад ми кажу „здраво, тата“.
Zeleni brežuljci uspavanih livada
tišina caruje a duhovi tumaraju
zraci sunca šume miluju
staze putuju u zemlje čuda.
Božanskih sila večna melodija
ovaj svet se stalno menja
od šarenih kuća do tamnih nedođija
žutog lišća do zelenog buđenja.
Mirisi i šaputanje drveća
ples vetrova uz šumska bića
igraju krošnje najlepšu predstavu
na tronu u zelenom carstvu.
Седим на кревету.
Сам сам.
Сви моји раде.
Данас је Свети Ђорђе.
Чујем зидни сат
како откуцава секунде.
Питам се ,
колико сам минута
проживео за ових шездесет година.
Почињем да рачунам:
један минут , шездесет секунди,
један сат , шездесет минута…
И најзад ,
533016 сати,
31980960 минута.
Ако је тачно.
Кад неком кажеш ,
много је.
А у ствари ,
кога је брига.
Мени је досадно.
Док рачунам,
гледам муву на прозору.
Стоји.
Ваљда се греје.
Ударам је.
Убијам.
…
Шта сада?
LICE LJUBAVI
Ljubavi…
Ubiraš mi iz zenica
slike odbegle mesečine;
Činiš da izgledam ranjivije
od umirućeg sunca
na postelji sutona…
A ipak te se sećam sa osmehom
iz dana kada sam volela:
Ono što sam merila pedljem
bilo je veće od Andromede!
Bilo je to srce moje…
Malo,
ali prepuno tebe…
I ne beše u njemu praznine
ni za crno semence maka
da negde nošeno krvlju proklija…
Izgubila sam sebe
tražeći u tvome oku
mesto
gde bih zamirisala
kao poslednja
kamelija.
Evo bliži se i kraj sveta
a ja te se nikada nisam odrekla…
Damariš u meni
k’o izvorište
i pupoljiš
kao da bi
procvetala.
Učini mi se po nekad
da život iz mene piješ
pa rasteš i bujaš
i vešto se
ispod rebara
od jave kriješ.
Ne napuštaj me
dok uzdahom tražim
sopstveno nebo kroz granje;
ne izlazi mi iz duše
dok dišem,
dok čujem života titranje…
Ljubavi,
Meduzo sa hiljadu zmija
mesto pipaka
okameni se u meni
pre nego nestanem.
Ljubavi,
pretvori se u vatru
i večni plamen
pre nego što,
da gledam,
prestanem…
Pre nego jutro
bez mene žive
osvane.
Ljiljana Tamburić
Kad usahnu strasti pod plaštom oluje
i isprazni dani u jedan se zbroje
zaurlaću glasno nek nebo me čuje
jedino ti si bila najmoje moje
I božanske ptice kad prhnu iz duše
dok najcrnje sumnje u srcu se roje
rasporiću stege što grudi mi guše
pevaću samo tebi najmoje moje
I beskrajne svode kad munja okiti
pa odorom presvuče dugine boje
ni istinu u srcu ne može skriti
jer ti zanavek beše najmoje moje
Dok poslednje misli u tišini struje
kad sene i tuge u jedno se spoje
ostaću da ćutim dok srce tuguje
jer ti beše zanavek najmoje moje.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
09.05.2026g.
Крају родни, крају мој…
(превод са руског оригинала „Край ты мой, родимый край…“ Алексеја Константиновича Толстоја)
Крају родни, крају мој,
Ти си галоп на слободи,
С неба крик је орла сој,
Вучји зов што пољем броди!
Домовино моја, ‘ој!
Непрегледни, стари боре!
Поноћни славујев пој,
Ветар, степа, облак горе!
Тек када је тишина
проговорила из мене
схватио сам да је то песма
Крили смо се заједно
ја , песме у телефону
а живот , мене
Плашио сам се да ми се не смеју,
можда сам направио грешку
Више ми није било битно
да напишем нешто
већ колико ћу гласова добити
У целој тој причи
изгубио сам себе
Опет ћу почети да ћутим
да не пишем
себе да повратим
Да осетим громогласну тишину
која се гуши у сопственом еху
а гуши моја чула
Себе у мени
тражим време које ме покреће
да победим себе
Да песме из мисаоног затвора
изађу веселе
Јер
ипак изгледа
тишина ствара уметнике
Tamo gde leži Fruška gora
gde su šume panonskog mora,
pesme dunavskih vetrova
ravanička zvona Lazareva.
Kuća mitropolita i vladika
kula vitezova vojvode Mirka,
tu je pevala Vrdnička vila
na brdima Srpski rod vozdignula.
Tamo gde su bili čardaci
paori graničari šumski ratnici,
sremski ponos krsta rasadnik
to je rode kruna Vojvodine Vrdnik.