Добродошли!
БОЕМ И ТРИ ЛУДАКА
У авенији града што дрема,
Упознах давно старца боема,
био је скупљач тешких дилема,
биле су велике.
Скупио их је у конфоран џак,
да цео немир,
баци у Свемир.
Три лудака,
дођоше до чудног џака.
Упита један,
јел шта шушка? Други рече,
нашли смо пун џак дилема
и ничег другог да у њему нема.
Видим при дну слику Броза Јосипа.
Одгурни све што дубље у мрак,
у бесу врисну средњи лудак.
То су одлуке ДРОГОГ Авноја,
у њима стражари параноја.
У руци носиш петролеј
кад крене по злу,
ти запалиш и одеш.
Није све тако лако,
испречи се стење
и нико га померити не може,
док твој ум не уђе у њега
и помериш га ко перце
које лелуја и њише
у оним опанцима од свиле,
ти се правиш да је све како треба,
не знаш, ако носиш петролеј,
да не можеш да запалиш жеље
у теби, које се туку и да их одведеш
на оно место где доброта царује умом,
у оним опанцима од свиле.
Ovo su dani veliki
kad bi o slobodi
trebalo pevati,
iskreno, odlučno, čisto!
Al’ pesma naša
sa lelekom, tužnih
predaka naših,
koje postidesmo,
ovakvi kakvi jesmo,
jetko se meša.
Do neba odzvanja tuga
što ponos velikih sakriva.
Opmena je reč svaka,
jer oni i nemoguće su mogli.
A unuci njihovi, glave
su pred životom savili
sebični, sitni i mali.
Kao da su pred životom
uplašeni zastali.
Ne, ne verujem u tu priču.
Otadžina se kao majka voli
i kad je teško i kad boli.
I kad pogrešne noge
njenim poljima gaze.
Sve je prolazno,
i ništa nije do veka.
Na tebe, na mene,
na nas, ova izmučena
zemlja čeka.
Zato hrabro svi dignimo glave.
Da ne bude da su
mnoge uzalud pale.
I gde god hodali,
gde god živeli,
setite je junaka
od kojih ste nastali.
Koji i kad su gubili
veliki su bili,
i o zemlji svojoj
ponosno pevali!
Svetlana Tadić
Kad čovek nesmotreno
dirne u ono što se
ne dira
Kad se suzama
majčinske oči napune
one iste što su
blagošću svojom
tešile i lečile
i bolesnu dušu milovale
Tad teško bude
I za stene
ne za obične ljude
Srce se na pola odeli
a svi bi delivi da
budu celi
Bol tada huhti i zavija
duša se grči i uvija
sjaj u očima zgasne
i tuga caruje
do u sate kasne
Kad se dirne u ono
što se ne dira
tad srce stegni
na oltar istinu stavi
I ne daj mislima crnim
da caruju u glavi
Olujni ce vetrovi proći
Talasi veliki, jaki
postaće nemoćni
U tišini sebi pruži šansu
da nemire kroz miran
hod smiriš
Da uprkos svemu
Voliš
I ljubiš
I ziviš
Naučenu lekciju upamtiš
i mir u carstvo svoje vratiš
I shvatiš
sve se ljubavi dele
i sve su ljubavi vredne
jedino kad su cele.
Svetlana Tadić
Noć klizi niz Zemun
zvezde ljube dunavske obale,
dve duše na reci procvetale
na mesečini nosi ih ljubavni čun.
Dala si mi ruku pored dunava
dodirom ostvarili željeni san,
taj nezaboravni poljubac beskrajan
na mome krilu srce tvoje spava.
Sutra za nas nije postojalo
za tu noć,taj poljubac srce je kucalo,
ljubio sam ti uspavane okice
gledao i mazio crvena golubice.
Pala si na moja ramena
dobio sam poljubac života,
dunav pamti zvezdanu noć
teče rekom uspomena za sva vremena
zorom smo isplovili na zlatni horizont
zaljubljeni caklile nam oči kao dijamant.
Crno kamenje pritiska um
hiljade misli srce uzburkalo
noćas mi je tama kum,
drhtim izdaje me telo.
Kakva jeziva paklena noć
sedim izgubljen spuštene glave
ščepala me užasna nemoć
strahovi u duši borave.
Ne ostavljaj me noćas anđele
molim te dođi pored mene sedi,
misli furije rado bi me pojele
anđele zaštitniče pomozi,haos pobedi.
Kroz prozor ulaze svetla zraci
sviće zora nestaju pomračine koraci
okovi uma,bastilja duše izgorela,
anđele tu si Bogu hvala.
Бели камичак
испред ока
такмичи се са ветром
и носи све моје заблуде и страсти
где ноћ вара успомене
и такмичи се снагом воље
да израсте у белу ружу
и забележи сва надања
да оживи и прекрсти камичак
обасја прошлост и будућност
у једној реченици
ја сам твој и ти си моја!
Izgubljeni dom
Ili
sećanje zvano bol
Postoje mesta kao i ljudi
na čiji pomen samo duša zaboli
Postoji i živi u nama želja da ih pamtimo onakve kakve smo ih voleli
Sećamo ih se, ali im se više ne vraćamo, tamo više ne idemo
Sve naše najlepše je u njima ostalo, u nama sagorelo i duboko zabolelo
Sve kad nam otmu samo ta nam sećanja ostanu
Da poput nikad ugašenih zgarišta peku i bole u duši
Ne znaju ljudi kako je kad neko dom, život ti sruši
Život te povede dalje,
čak i darežljiv prema tebi bude
da ti, ne štedi
Ali bol u tebi tinja, sećanje ne bledi
Možda imao si manje
možda si i teže živeo,
ali si tamo živ bio
pevao, leteo, gnezdo svio
Nisi bol u duši kao sada krio
A znaš, nisi to ni čim zaslužio
Postoje ta neka mesta koje ne možeš da praštaš
Kao ni ljude koje si uzalud,
nerazumom nečijeg razuma izgubio
Postoje
Traju
Mrtvi u tebi žive
Te kuće, oranice
Voćnjaci i njive
I bistre reke
I ulice starog grada
I boli i boleće uvek
koliko god ti sećanja
na njih bila mlada
Čovek zavoli, koren pusti
Djavo se upetlja i njegovi
prljavi prsti
I dok traje
to se sećanje zove bol
a traje život vasceli
I kad oko zaplače
I kad se srce veseli
Okrnjeni nikada ne mogu
postati celi
To je mesto medja
u grlu grumen soli
zbog njega se i dalje diše
ono se zauvek voli.
Svetlana Tadić
Sinoćke mi sanak dolete na grudi,
pa me kano dete pomiluva nežno;
slavuj tiho peva zoru da zarudi,
da pesmom ugreje novo jutro snežno.
Pa mi još u tami bolnu dušu mami,
kao cvetak pčelu mladu i veselu;
da mi srce ludo bez drage ne čami,
da uberem krušku lepu i dozrelu.
Što me laže sanak, što mi zapoveda,
da bolan otidem ja u njene dvore;
kada bolest pusta u meni se ne da,
da u zimske zore stanem pod prozore.
Zašto mori zašto sanak mi se smeje,
kada bolan ležim tri godine dana;
neko drugo sunce dragu sada greje,
drugome je ona davno darivanja.
autor
Jovica N. Đorđević
КАКВИ СУ ДРУГАРИ ПТИЦЕ!
Какви су другари птице
како сложно јатом језде,
ко да војска парадира,
ко да небом сјаје звезде!
Малочас су надлетале,
крововима нашег села,
то су биле станарице,
крила су им баш весела!
Веселе се зимском сунцу,
пируете небом чине,
и зраци се њима диве,
па шарају од милине!
Прва задња, задња прва,
мењају се без галаме,
надгледају своја гнезда,
оголеле нежне гране!
А у јесен цела ниска,
селица је на пут пошла,
надлеташе дуго долом,
док их жеља није прошла!
Остале су успомене,
тиха поља, пусте стреје,
чекају их станарице,
тајну чува снег што веје!
Оживеће старе жеље,
сви титраји из давнина,
оног јутра кад са југа,
крене она птица плима!
© Сандра Миладиновић Мајра
песма за децу