Ovo su dani veliki
kad bi o slobodi
trebalo pevati,
iskreno, odlučno, čisto!
Al’ pesma naša
sa lelekom, tužnih
predaka naših,
koje postidesmo,
ovakvi kakvi jesmo,
jetko se meša.
Do neba odzvanja tuga
što ponos velikih sakriva.
Opmena je reč svaka,
jer oni i nemoguće su mogli.
A unuci njihovi, glave
su pred životom savili
sebični, sitni i mali.
Kao da su pred životom
uplašeni zastali.
Ne, ne verujem u tu priču.
Otadžina se kao majka voli
i kad je teško i kad boli.
I kad pogrešne noge
njenim poljima gaze.
Sve je prolazno,
i ništa nije do veka.
Na tebe, na mene,
na nas, ova izmučena
zemlja čeka.
Zato hrabro svi dignimo glave.
Da ne bude da su
mnoge uzalud pale.
I gde god hodali,
gde god živeli,
setite je junaka
od kojih ste nastali.
Koji i kad su gubili
veliki su bili,
i o zemlji svojoj
ponosno pevali!
Svetlana Tadić
