Помало себи
постајем досадна
у кавезу живота
трачак светла у тами
изаћи неповређен
из лудила и злобе
уметност клизања
у хаљини од свиле
неопажено сакрити
стихове умора
и написати песму
у крилу анђела
о љубави и срећи
бити насмејан
живети како хоћеш
гајити наду да неће
по срцу да пишу
у кожу утисну
бол живота
до смрти сванућа.
ВРЕМЕ ЋУТЊЕ – Љиљана Тамбурић
ВРЕМЕ ЋУТЊЕ
Унедрило се нешто у мени,
па ме ко менгеле стишће,
опсовала бих, када би псовка
имала отровну стрелу,
па да усмртим ветар што стреса
са стабла зелено лишће
и њиме крунише наказну вилу
већ остарелу и свелу.
Сада се чудно кроз живот ходи,
свуда је блато и магла,
дани се своде на кокошарења
и све је лов у мутном,
подижем поглед, подршку тражим,
неправда је превагла,
како да искажем непристајање
ако се спашавам ћутњом.
У мени дуго скупља се чемер,
трују ме сопствене мисли
треба да извршим дат ми задатак,
да песма зло ми дотакне,
ево и саборци моји по перу
ћуте као покисли,
свесни да олово што је над нама
не може реч да помакне.
Кад се усудих нешто да кажем,
да дужна не будем себи,
у понор мрачни, све се скотрља,
речи су бумеранг тешки,
ово живота, што је у мени,
никад мењала не бих,
на срцу носим аманет печат,
у руци мач витешки.
Не слушах мудре, што ми рекоше
да мало скратим језик,
непрежаљене ми одоше речи
у ехо који још чујем,
вирови мрачни ми однеше слике,
јер не процених ризик,
на сујету ми мирише разбој
и потка коју још снујем.
Сад речи немају никакву вредност,
нити се дају ко залог,
на чему восак да ставим црвен
неко ме изнутра пита,
сатире немају главне јунаке
јер посташе људски талог,
песници губе улогу важну,
јер више их нико не чита.
А унедрило се нешто у мени
па ме ко менгеле стеже,
опсовала бих када би псовка
имала отровну стрелу,
да њом усмртим истину ову
што ми утробу реже,
и време ћутње прекинем речју
исписаном на челу.
Љиљана Тамбурић
Jednoj ženi
Jednoj zeni
Tuzan je dan danas
Kao i onaj juce
Kao i onaj sutra
Tuzni su dani
U kojima se o
Žalosti peva
A pevacu vam
Grlato
Jako
Glasom punim suza
Rukama punim ruza
O zeni jednoj
Ptici ranjenoj
Lepoj i umornoj
Hrabroj i slomljenoj
Deo sebe je zivo
Sahranila
Zemlji poklonila
Da joj dragog
Zauvek greje
Da ga na putu teskom
Prati
Raduje
Nasmeje
Njen zivot sad je
Prica podeljena
Imedju dva sveta
Ljubavi zaspale
I ptica živih
Njena je snaga
Neizmerna
Oci joj reka suza
Srce basta radosti
Ne može niko
To da shvati
Ko se od sebe
Delio nije
Kad se od srca
Zivot otkida
A samoca napada
Bez srama
Bez stida
Veselim glasom
Tugu vam pevam
O sreci njenoj
O bolu večnom
O nadi iz mladih krila
Zbog kojih bi se
I sa đavolom borila
Ta ptica bela
Obicna zena
Danas ko srna plasljiva
Sutra ko titan jaka
Sto se je zivotu
Hrabro zaklela
Da zarad dece svoje
I slomljena
Ostace cela.
Svetlana Tadić
Planina kamena
Kao dete nevina
kao zver surova
kao ljubav muška
stamena
Nemo stojim pred ovom lepotom
misli imam
reči nemam
surovo lepa, gotovo nestvarna slika
krš i kamen ljuti dušu mi miluje
crtice na duši zarezuje
reski vazduh planinski
otvara svaku zaboravljenu poru na koži
grudni se koš nadima
od lepote, svežine, oštine hoće da eksplodira
Bog je ovo mesto od ljubavi satkao
zelenim okitio
bistričavim vodama darovao
da ga voliš od pogleda prvog do zauvek
prvi treptaj oka pod suncem planinskim
Život,
tako se zove ova planina
Život prokleti
život najlepši
najdraži
Prokletinja moja
I kad se po kršu saplićeš
padaš, u oguljena kolena duvaš
suze u očima prikrivaš
a opet voliš
beskrajno, bezgranično
znaš da si tu gde pripadaš
Oduvek
Divlja sam planinska reka
Koža se ježi od dodira njenih trava
kao od milovanja ruke
najdražeg čoveka
grle me njeni krševiti obronci
brane me od svega titanskom snagom svojom
surovo se mršte na sve oko mene
ljubomorno me čuvaju
i nikad veći osećaj slobode mi nesebično daruju
Nerado,
teška je srca napuštam
i sve njeno u sebi nosim
blag letnji lahor u kosi
kolirit boja njenih divljih cvetova u očima
mirise nedosanjanih ljubavi u njenim noćima
Prosto me drži,
u zagrljaj steže
iskričava njena rosa večernja
dugo se nismo videle
dugo se nismo ovako radovale
strašno smo jedna drugoj nedostajale
obe poprilično matore
surovošću života proklete
blagošću nam duše namučene prožete
Noćas nam je mesec mlad
bisere darovao
I svemir se s nama radovao
U tu jednu
mrklu noć planinsku
ceo mi je život stao
Suzu radosnicu posle
godina tuge ukrao.
Svetlana Tadić
Još jednom možda
Kažeš napiši mi jednu pravu žensku, ljubavnu
Srce sam u froncle rasparala svakodnevno izvlačeći niti ljubavi i dobrote za druge
Kažeš napiši mi jednu pravu žensku, ljubavnu
Dani su od buke poludeli
planete se zbog nepravde sudaraju
Postala sam sova čekajući noć da sopstvene misli čujem
Poezija je kažeš, kad je ritmična, nežna, razdragana
I kud sad da krenem,
u koje bespuće mozga, da svako nagomilano zlo zaboravim
Iz koje fiočice rasparanog srca nit nežnosti da izvučem
kad sve u njemu od tuge puca
Napiši mi jednu pravu žensku, ljubavnu
kako kad mi ljubav pred očima streljaju
kontinente da pregazim tražeći mrvicu iskrenosti
okeane da preplivam da plamen sveće sačuvam
Noć je moje utočište
spas za pesmu i mene
kad se ludilo okolno bar malo utiša
kad suze rominjaju kao kiša
i duša izmučena kroz stih progovori
tuge rimuje, jecaje štimuje
i diše duboko do stomačnih dubina
kao žena kad se za porod sprema
sama, tiha i nema
prava ženska ljubavna
možda se još jednom za tebe rodi
od žene koja se medj ratnike sprema
da u ljutom boju životnome
odbrani pravo svoje da još jednom nežno zapeva
još jednom slobodom poleti
još jednom istinski živom
se oseti
Kroz jednu pravu žensku ljubavnu
tebi željnom i ljubavi žednom darovanu.
Svetlana Tadić
Мени се обрати
Туга кад те смота,
И очајање, можда бес,
Када те за гушу нешто зграби,
Кад ти срце стегне, душу захвати,
Тада мени, мени се обрати.
Реци мени шта те мучи,
Где те боли, што си тужна,
Мени реци како ти је, само реци,
Немој да те нешто спречи,
Ја сам ту, зарад твојих речи.
Ту сам да те слушам, да те пазим,
Да милујем твоје лице,
Са уснама да те мазим.
Ту сам да ти песме пишем,
Да те слушам како дишеш,
Ту сам да се с’ тобом смејем,
Да другујем, са погледом да те грејем.
Мени, мени се обрати,
Кад одлуташ негде,
Без икога да те прати.
НИЈЕ МИ ТЕШКО-Здравка Пап
Није ми тешко
бити сам и стар
и гледати младост
како расте и буја.
Није ми тешко
бос и гладан
носити кору хлеба
и дати гладном.
Није ми тешко
делити љубав
и гајити наду,
и бити оно што јесам,
и не глумити будалу.
Није ми тешко
носити капут
пун мрва
згаженог живота.
Није ми тешко
учити, грлити , певати
и молити ако треба.
Није ми тешко
оно што морам,
тешко је бити
усамљен у борби
против неправде и лажи,
која крвари у речи,
сева и разноси
истину која плаче
и бори се и не да мира.
О Боже мој,
тако ми је мило
кад истина
убеди неправду
да је слуша!
КАД ТВОЈА РУКА ДОТАЧЕ МИ ДУШУ – Сандра Сања Мајра Миладиновић
КАД ТВОЈА РУКА ДОТАЧЕ МИ ДУШУ…
О како смо се волели нас двоје
у задњем реду биоскопске сале
док ликови су играли на платну
твоје су усне биле на мом врату…
И никад лепше беше тога трена
док руке наше играше по такту
а срца су ко једно снажно тукла
више не спознах тако јаку ватру…
Kaква топлина прожимаше тела
мирис дахова спелте се у реку
да волим тако више нисам смела
нит радујем се искреном осмеху…
Настави са читањем “КАД ТВОЈА РУКА ДОТАЧЕ МИ ДУШУ – Сандра Сања Мајра Миладиновић”
Noćas
Noćas mesec ima oči tvoje
Noćas zvezde tvojim glasom pričaju
Noćas vetar tvoj miris nosi
Nas samo tišina prija mislima
Noćas po ledu užarenom gazim
Noćas juče ne postoji
i ne želim da noć prodje
Noćas je dan najlepši koji te čuva i u neprolaznosti traži
Noćas si opet teptaj srca najbliži i najdraži.
Svetlana Tadić
JEDAN SE TAKAV RODI U STO VEKOVA – Ljiljana Tamburić
JEDAN SE TAKAV RODI U STO VEKOVA
Na oštrim ivicama, ovog nakaznog sveta
sa zaključanim vratima svim vidicima
gde nestaju mnoge ljubavi bez traga
hodaju ljudi bez osmeha na licima
teturajući se od nemila do nedraga.
Na rubovima tihoga beskraja
tamo gde nema ni traga od raja.
Među njima, oni, što znaju gde đavo spava,
i oni sa mozgovima od samo dva grama,
oni odavno propali, do samog dna bezdana
što na leševe čekaju ko gladno jato vrana…
Tamo, začudo, upoznadoh čoveka,
što nosi vrline ljudi iz plodonosnih vekova.
Pitah ga:- Otkuda pravednik u paklu sa neljudima?-
Reče mi da hoće da promeni svet rečima,
da zaustavi metke golim grudima
i svojim poštenim delima, da zle ljude napravi srećnima…
Reče: -Jedan sam, ali nisam sam u mislima,
goloruk sam, ali se ljubavlju borim s vukovima…
Njegove ruke, od davanja su porasle do neba
sokolove oči, kroz sumrake vide jutrenja,
duša mekana ko za malog Isusa jasle
gde će smestiti pokajnika kada zatreba…
To je čovek, satkan od pravde i dobrote
uveren da spašava svet od dolazeće Golgote.
On, jedan, na milione đavolovih sledbenika…
Mislim:- Njegova žrtva samo je šibica bačena u more,
jedna molitva u svađi gomile nevernika
ili kap vode u planinama koje gore…
No iznad njega ugledah snop svetlosti nebeske…
Svemir je cvetao, purpurno, poput najlepše arabeske…
I postideh se što nisam poput tog čoveka,
što bar nisam dostojna njegovog pogleda
jer jedan se takav rodi u sto vekova
hrabar, da promeni ono što treba
i da kožu svoju skine zarad čoveka,
onog što lenjo gleda i samo čeka…
On je jedan, a nas je previše duša
što nemamo njegovo srce u grudima
i krila anđela da nas iznad pohlepe drže…
I shvatih da spasenje sveta, još ne grabi prema ljudima…
A svi priželjkujemo da to bude brže… Mnogo brže …
-Nemoj ginuti, uzalud! Ne idi na vetrenjače!
Kažemo mu, mi, što se krijemo ko žene u skutima,
dok čekamo da nam nekako svane,
posežući za nerealnim adutima
dok licemerno spremamo aplauz podrške
onome koga će na kraju gomila ubiti mučke.
Ljiljana Tamburić