Šta rade naše ulice
na ćoškovima buđave ostrige,
plivaju po njima bedne girice
deca vlastelina zelene ljige.
Rokaju se šarenim prahovima
iscrtani raznim slikama,
glume besnilo obične ose
nisu prišli uniformi ali
Igraju pistolerose.
Kakav cirkus original kolorado
njuške tripuju ja desperado,
imaju hacijende voze zlatne kočije
ne poznaju pendrek i zatvorske ćelije.
Ribice naduvane glume boksere
drmneš mu ćušku, trči kod
tata pere,
gde ste vi brate zalutali
koje ste pilule gutali.
Gledam te paradne likove
krstare i laju kroz blokove,
sedaju sa veteranima kocke
a posle mama plati recke.
Tripujte kući vaše igrice
gde na ulici nabeđene girice,
mislite da ste frajeri
vi ste nabildovani bleferi.
Pada mrak sitni miševi
izlaze zveri ulični vukovi,
palite ovce iz surovih kvartova
blejite ispred vaših torova.
РАСТУРЕНЕ МИСЛИ – КОЗИЋ САША
Растурених мисли
јурим снове
створене у вртлогу олуја
нашег новог доба.
Они раде у дослуху
са мртвим песницима,
са идеалима створеним
по мери мајстора
неког будућег времена.
Раде , а не знају шта.
Лове мисли
обешене о конопац за веш,
које се суше
и чекају ново време.
За све који траже ново,
а носе старо време у себи,
спремни да живе
или умру
за нешто што не разумеју.
Они ће им рећи ,
своје мисли,
своје идеје,
расуте, издвојене,
налик будућности.
Свих рођених
да умру срећни ,
а несхваћени.
МАЧОР МИШКО – МИЛАН СОФРОНИЋ
Људи, чујте шта се збило,
мој се мачор заљубио
у мачкицу комшиницу,
шепури се низ улицу,
оком гледи вереницу,
лепотицу, заводницу.
Мачор Мишко, Маца Жаца
закуцаше на вратанца,
матичар их истог часа
венчао, то није фарса.
На свадби је било свега,
ђаконија, разних јела,
посластица, бајадера,
а музике, нема боље,
ђускали су сви до зоре.
Младенцима нек је срећно,
да царује љубав вечно,
и дечице пуна кућа,
нек певају на сав глас,
када дођу сви на прело,
да веселе цело село.
Kroz niti
Kroz niti
Otvori vrata kad praporci
zvukom ogole tišinu.
Otvori srce da ljubav
nađe put u daljinu,
da budućnost obriše prašinu.
Kroz niti sunčevog sjaja
otvori muzičku kutiju –
nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,
nek’ strune u prostoru
zablistaju blizinu,
a praporci svojim zvukom
nek’ ugase tišinu.
Ne lomi korakom led,
ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,
tamo gde je toplo,
i jutro u trenu srećom
zameni tišinu.
Samo piši
Samo piši
Piši, nemoj plakati,
piši, nemoj čekati.
Piši — tako se sanja,
piši — tad rana je manja.
U suton kad mir čula budi,
u zoru kad rumen dan se rudi,
u noći kad zvezde slova tkaju —
piši, nek misli put svoj znaju.
Piši uvek — u mislima, srcu,
iznova, iznova, u istom krugu.
Duši olakšaj, pusti da diše,
ne daj ni tren da bez stiha prođe ti tiše.
Rođena nisi samo da dišeš —
već da osećaš i da sve to pišeš.
Piši sada, i piši zauvek,
nek vreme u rečima ostane dovek.
I S K R A
Dok ljubav u bolu nemo sagoreva
nestaje u dimu sve što beše vredno
još tmulo u duši nemo munja seva
da obasja na tren prazno srce ledno
Može li se iskra iz pepela dići
kada vetar nade utihne u nama
da li sve što voliš mora nekud ići
da l bez nade duša može živet sama
Zar crnilu duša treba da se divi
da po svetu luta ostavljena,sama
da l umrlu ljubav može da oživi
prolivena suza,kajanje u nama
Dok poslednja iskra ljubavi se gasi
kroz tamu baulja kleta duša sama
još zgarište nade kao barjak krasi
sećanje na ljubav što beše u nama.
autor
Jovica N.Ðorđeviċ
25.04.2026g.
ПРАЗАН САМ – КОЗИЋ САША
Празан сам.
Душа ми је празна.
Ја растрзан, уморан,
невероватно миран.
Све то прихватам као неминовност.
Сада ми треба само
мир и тишина.
Свестан свега ,
нарочито свога ега.
Размишљам као добровољац на фронту.
Све бих хтео…
само мало да одморим.
Могу ,
али ми треба одмор,
вековни.
Да схватим.
Да размислим.
Да застанем.
Да удахнем.
Па да онда ударим силно
и завршим оно што морам ,
да све оставим
како треба.
НЕМАМ ТЕ
Немам те у предвечерју
Гдје се састају ноћ и дан,
Тек сјећање блиста у души
Ах, то је чежња, није сан.
Твоје очи два топла сунца
Милују испод јунских липа,
У мојој коси трепери осмјех,
Твој немир у сутон просипа.
Немам те, а све је пуно тебе.
И ова усамљеност је пуна нас,
Отвори прозоре варљива сјенко
Хтјела бих да чујем твој глас.
Румене усне би да те дозову
Успомено прохујалих дана,
Ал’ чујем тихи шапат даљине
Ваша је љубав тугом искидана,
Моја стрепња тињали угарак
Оживјела у врелом пламену,
У чекању тајном узалудном,
Мала птицо нестала у времену,
У бескрају гдје анђели спавају.
Боли ова непомична тишина
Која за тебе молитву изговара,
А риму рађа окрутна горчина.
У сваком стиху одлазак твој,
Пролазност бијела неумитна,
Залеђена суза у рањеном оку,
Срце хладна стијена гранитна.
СЛИКА ЖИВОТА – Нађа Симић
Нагон је воља када свест одлучи
Игра почиње са појавом чари
Нејасна клица јасан облик ствара
Суза срећу на зденцу оствари
Почетак је ведрина са доста хладноће
На путу се стиче смисао живота
Притоке чисте реку мисли шире
Снагом и бистрином стиче се лепота
Што је река шира снага мање зрачи
Токови мирни дно небом најаве
Слика живота постаје све блеђа
Светла је линија пут до вечне славе
АКО ИМАШ СРЕЋЕ – КОЗИЋ САША
Када год и како год да дођеш
до краја свог замишљеног пута.
Чека те само обична тишина
која сумира све твоје потезе,
ставља их на кантар живота,
мери твоје ,
можда грехе или успехе.
Ако имаш среће,
уз тебе ће бити твоја породица,
жена и деца.
Колико год ти исправно радио,
жена ће имати некакве замерке.
А деца?
Њима су битне тантијеме,
лагодан живот паре
Ако немаш среће ,
бићеш сам.
Тада правиш још једну,
али велику грешку.
Кажеш:
„Па шта,
сам сам се и родио,
такав ћу и да умрем.“
Е онда карма преузима.
А ти си то …
прекасно схватио.