URANAK

Prvomajska zora rudi,
ka Bagdali hrli reka ljudi.
Okupila se radnička klasa,
čvrstim koracima ka Bagdali korača.

Godine se svake okupljaju,
svetski praznik rada proslavljaju.
O rezultatima svoga rada ponosno
pričaju,za nove pobede planove
stvaraju.

Omladine puno tu je, igre naše Šumadije, pesme, recitali, praznik se slavi. Tradicija stara stotrideset godina, novu želju za uspehe radnicima donela.

Uz žamor se tiho po grupama odvajaju, sećanja svoja oživljavaju. Laganim korakom niz Bagdalu hodaju, novom se Uranku dogodine raduju.

Васкрснуће – Нина Симић

ВАСКРСНУЋЕ

Кад се разочарате у најдраже
Кад се све што сте градили сруши
Кад дело ваших руку буде разбијено
И смисао целог живота изгубљен

Сетите се: то се Бог игра са вама
Спремио је за вас тест
Данас сте ви праведни Јов
И само треба да издржите

Све ће то проћи кад будете потпуно поражени
На пустој ледини нићи ће нови цветић
Љубићете зелену траву на земљи
Коју сте натопили сузама својим.

Обрадоваћете се сили живота
Опет ће вам Бог измамити осмех
Чућете у души звона васкрснућа
И опет ћете волети нешто ново.

(C) Нина Симић

Лисац – Нина Симић

ЛИСАЦ

 

Живот је преварант стари
Као лисац се прикада чим се спокој јави
Препреденко један
Не да опоравак ни опуштање
Већ сутра ће опет
Непријатно да изненади
Нови ударац да зада
Не може се њему веровати
Кад ће мало среће да удели
На перону чекам
А возови пролазе
По којој ли цени мир доносе

Настави са читањем “Лисац – Нина Симић”

МОЈОЈ ЉИЉАНИ *Радован Караџић

Априлска најбоља песма:

Мојој Љиљани

Љубљена моја, све је исто,

Ушли су у сва прибежишта,
Само пркоси ово чисто
Слово, коме не могу ништа.

Покварили су све што хода
И отроваће све што лети,
Њихов је већ ваздух. И вода.
Одолева понеки Свети.

Плач који чујеш није туга
Смех није радост, све је игра –
Нечастиви се свему руга
Јашућ’ пониженога тигра.

Скровишта нигде, ни за лека,
Сем код анђела душе твоје –
Ђаво ће гонити човека
Јер негоњени мирно стоје.

Гони Бога у мојој вени
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете Ћирилице.

Радован Караџић

CRVENDAĆ – Miroslav Krnjeta

Slušam često ispod prozora
pesmu sa vrha bora,
uživa celo moje biće
slušajući kako šareno cvrkuće.

Na vrhu kao kralj na tronu
hvali se gledaj moju krunu,
slušaj melodije majskog jutra
gledaj paradu raspevanog cara.

Vazduh ushićeno sa pesmom talasa
uz operu sa zelenih terasa,
ustajem radostan u zoru
čekam crvendaća na boru.

(C) Miroslav Krnjeta

МИ СМО ЗА СЕБЕ – КОЗИЋ САША

Седим по цео дан,

Читам и пишем много.

Окренут сам себи,

Можда зато и разумем ову ситуацију.

 

Америка је за цео свет ,

Осим за Русију.

Европа за све Балканце ,

Осим нас Срба.

 

Ми никога не слушамо.

Ко би хтео нама да господари?

Не дамо се.

 

Бар покушавамо да се надамо.

 

Многи су зубе на нама поломили ,

Са Дрине, Дунава, Саве, Мораве

Побегли.

 

Они и данас

Теку.

Улазе у вечност.

 

Надам се

Да ће и Србија

Kad jutro procveta

Kad jutro procveta
Kad jutro procveta
u danu što miriše na proleće,
kad iris mirisom pozove –
nastane trenutak.
Kad kapi rose poljube zrak,
vreme zastane na dlan;
za ljubav – proleće daje znak.
Noću, kad zvezde gore
i mesec umiva snove,
proleće širi svoj veo
i ljubav ti zlatom boji
put ka meni –
najlepši deo.
Vreme je. Proleće je.
Srce ti nudim –
trenutak ceo.

Tišina

Tišina

 

Tišina se širi kroz jutro i dan,

teška kao olovo, hladna kao zima u grudima.

Na pretnju liči, ali pretnja je nevidljiva –

vreba u uglovima, u praznim pogledima.

Strah šeta po vazduhu,

jeza treperi kao svetlost kroz napuklo staklo.

Panika pritiska moje misli,

tišina ih guta, polako, kao crni plamen.

Tišina je biće samo za sebe –

ne čuje se, a odjekuje u srcu,

ne vidi se, a senke plešu pod njenim dahom.

Oseća se, ne progovara,

ali njena prisutnost teži kao kamen.

Tražim zvuk da je razbije –

prasak stakla, lom daske, tutnjava koraka.

Ali ona se vraća, mekana i smrtonosna,

uvija se oko zidova, utiče na dah i srce.

Srce lupa u grudima,

vazduh je gust i težak, gotovo opipljiv,

a senke se pomeraju, šaptom, uzdahom,

kao da pričaju priče koje ne želim da čujem.

Hoće li neko doći?

Hoće li buka probiti njen dah?

Hoće li svetlo raspršiti njen crni veo?

Tišina me uči da slutim,

da osećam ono što ne postoji,

da vidim ono što bledi pred očima.

Ne želim da slutim,

ali tišina mi šapuće:

ona je svuda.

I zauvek ostaje.

“ОТЕЛИ СТЕ”

Отели сте парче хлеба,
комад земље родне груде,
ваљда вама више треба,
за туђим вам очи жуде.

Све борове, брезе беле,
трешњу младу насред поља,
и још штошта руке желе,
неко газда, неко гоља.

Лист од шуме, земље бразда,
и воћака пуне гране,
неко бедник, неко газда,
једном смркне, другом сване.

Отели сте воде хладне,
отели сте трешње плода,
за туђим вам очи гладне,
свој својега најпре прода.

Ал’ сећања она жива,
осећаје слатке буде,
још о дому срце снива,
где најлепше зоре руде.

Ту где цвета багрем стари,
ту најлепше дишу груди ,
залуд су вам силни ари,
Бог ће свима да нам суди.

Душу вам не могу дати,
да попуни све празнине,
залуд рђа злато блати,
лаж је ништа спрам истине.

 

 

 

 

 

 

ГОРАН – КОЗИЋ САША

Данас сам чуо

за мене страшну вест.

 

Друг ми је умро ,

Горан.

 

Срце га издало.

Нашли га у кревету.

 

Сам је живео.

Никога није имао.

Ни жене, ни деце.

 

Сам.

Као стари пањ.

 

Да ли је био жедан

или гладан,

више није битно.

 

Један од оних

што ништа не причају,

а стално се смешкају.

 

Добар човек.

И друг.

 

Живот га начео,

као и све нас.

 

Ову моју сурову стварност

још више је оголио.

 

Тужан сам.

 

Полако одлазе

најлепши

и најсрећнији делови

моје младости.