www.poezija.rs

Када болест заволи снове,
поквариш ли сан у жељи да ме отпеваш,
отпеваш и чврсто ми ухватиш длан.
Узбијеш се покрај мога стола,
нежно се дигнеш у висине,
висине, где бол не крсти људе.

Када болест заволи дане,
пожелиш ли гласа да чујеш,
или је и теби доста галаме,
галаме, што те изјутра буди.

Када болест заволи мајке,
пожелиш ли са њима да одеш,
одеш, и међу свете почиваш.
Или је и теби доста суза,
суза, што те изјутра квасе.

Када болест заволи тужне,
пожелећу и ја са тобом да одем,
одем, на непознате стазе,
непознате и од очију сакривене,
сакривене и преко главе затрпане.

Веселин Мандарин

Не желим да ми ветар отвора врата,
па на сваки шум да се будим.
Не желим да дочекам старост,
у којој мртвака у себи будим.

Да ми је да живим,
живим, само један дан као човек.
Псето нисам у овом животу,
пробудите ме ако залајем.

Не желим да пијем рујно вино,
да се правим, да се добро спрема.
Не желим да лажем мајку и оца,
син вам живи од данас до сутра.

Веселин Мандарин